Najbolji prijatelji ili najveći rivali

Kada je Duško Radović sredinom osamdesetih budio naše sugrađane sa rečenicom „Mame, rađajte deci sestre, jer sestre postaju tetke, a tetke su najlepši i nezamenljivi dar svakom detinjstvu”, njegov savet poslušao je veliki broj roditelja u Srbiji, odlučujući se za najmanje dvoje dece. Međunarodni dan braće i sestara, koji se u svetu proslavlja 10. aprila, Srbija obeležava tužnom statistikom da najveći broj dece u našoj zemlji danas ima status jedinca. Najnoviji podaci Republičkog zavoda za statistiku svedoče da samo 40 odsto mališana deli roditeljsku ljubav i pažnju sa još jednim detetom i da blizu sedam odsto porodica u Srbiji ima tri krevetića u stanu. Samo jedan procenat dece odrasta uz troje braće i sestara, dok broj onih mališana koji imaju četvoro i više „siblinga” iznosi 0,36 odsto.

Iako položaj jedinog deteta u porodici ima brojne prednosti, jer ono dobija nepodeljenu roditeljsku ljubav i pažnju, stručnjaci koji se bave porodičnom terapijom ističu da odrastanje uz brata i sestru predstavlja prvo psihološko „igralište” u kome deca uče socijalne veštine važne za preživljavanje u svetu odraslih.

„Iako bi bilo pretenciozno reći da je odrastanje u svakoj višečlanoj porodici sinonim za život u Diznilendu, jer funkcionalnost porodica ne zavisi samo od broja dece, za osobe je bolje da odrastaju uz brata ili sestru, jer imaju bolju psihološku „startnu poziciju” u životu. Ona vrlo brzo nauče da njihove želje nemaju pravo prvenstva, da nisu mali prinčevi i princeze i ni po čemu superiorniji od druge dece. Od malih nogu uče kako da se bore, ali i kako da dele. Ako se roditelji potrude da odnos između braće i sestara bude kvalitetan, dobijaju najboljeg prijatelja i najčvršći oslonac u životu”, ističe Nebojša Savić, predsednik Udruženja za brak i porodicu i otac troje dece.

On dodaje da se dinamika porodice, ali i odnos među decom menja u zavisnosti od broja mališana u porodici i ocenjuje da se braća i sestre nikada ne vaspitavaju jednako – ma koliko roditelji tvrdili da ih vole isto.

„Iako su naša deca podjednako željena, mi smo zaista živeli anegdote u kojima se za prvo dete prokuvava voda, meri temperatura vazduha na svakih sat vremena i obroci spremaju isključivo iz knjiga. Kada je stiglo drugo dete, više nismo hodali na prstima i šaputali ’dok anđeli spavaju’, a za treće dete se nismo preterano uzbuđivali ni kada bi pojelo nešto sa poda”, u šali priča naš sagovornik.

Psiholozi se, međutim, s pravom uozbilje kada deca istih roditelja dolaze na svet u različitim fazama života porodice i u različitim fazama bračnog odnosa – neka se zaista rađaju kao plod ljubavi, a druga su rođena sa idejom da spasu brak koji se klima.

Na odnos braće i sestara može da utiče i favorizovanje jednog deteta od strane roditelja ili šire porodice. Nekada status favorita dobiju muška deca, koja se arhetipski doživljavaju kao naslednici porodičnog imena, a nekada roditelji otkriju talenat deteta za sport, umetnost ili nauku pa ulažu više vremena i pažnje u njegov razvoj, što drugo dete tumači činjenicom da su njegov brat ili sestra više voljeni.

„Jedno dete može biti rođeno u vreme kada roditelji grade karijeru, a njegov pubertet može da se poklopi sa krizom srednjeg doba roditelja – ovi očevi i majke neće biti emocionalno dostupni tom detetu, iako je njihov bračni odnos kvalitetan. Međutim, drugo dete može doći na svet kada su roditelji zadovoljni karijerom, pa mu se mogu posvetiti kompletno – u ovoj situaciji prvo dete će imati utisak da je manje voljeno, pa može ući u rivalitet sa bratom ili sestrom, ili gajiti ambivalentna osećanja prema njemu. Važno je razumeti i da deca istih roditelja dolaze na svet sa različitim genetskim materijalom koji uslovljava njihovo reagovanje na različite životne okolnosti, pa jedna postaju ’maze’ a druga ’borci’ i kao takvi dobijaju simpatije ili antipatije roditelja. A nekada emocije oca i majke nisu uvek raspoređene precizno kao na apotekarskoj vagi, pa je logično da se u istoj porodici jedno dete oseća kao princeza, a drugo kao žaba. Problematična trudnoća i porođaj, baš kao i bolesti u detinjstvu, mogu uticati na to da se jedno dete odgaja sa više pažnje. A oko svih ovih priča često se pletu mitovi da je prvo dete eksperimentalno, odnosno da je prvorođenče najvoljenije, a najmlađa deca najrazmaženija”, objašnjava Marija Medić, dečji psiholog.