Не ломите врачарско багрење

Зар не би било дивно кад би се мали парк на углу између Небојшине и Браничевске улице на Врачару звао парк Ђорђа Балашевића? Можда би то спасло преостала стабла багрема, која су опстала у некадашњој башти две идентичне јеврејске виле. Једна је гледала на Браничевску, а друга на Небојшину улицу. Између њих – башта са старим импозантним стаблима кестена, неколико маклура, тврдих, чак тврђих од храста, јорговани ивицом ка улици. И сад, од када су куће национализоване, станови откупљени па продати инвеститору, па куће интегрисане у једну огромну грађевину у облику хидроцентрале – у тој башти су израсла и самоникла стабла багрема.

Цветају у пролеће. Преживели су и градилиште. Кажу, то је штедљиво дрво. Последње олиста, добро је за ограде, јер је отпорно и дуготрајно а у пећима дуго држи ватру. А и лепо је да се о њему певају песме. Међу последњима је била и песма Ђорђа Балашевића „Не ломите ми багрење”.

Кад би се паркић звао парк Ђорђа Балашевића, тих неколико багремова на Врачару и два северноамеричка стабла адамове јабуке, запуштена, али жива и лети дивно зелена, можда би остали поштеђени.

На упит да ли ће стабла бити поштеђена из „Зеленила Београд” су одговорили да ће се ускоро приступити радовима на уређењу те зелене површине. Од тада сваког дана стрепим да ћу се пробудити од звука моторних тестера и трчим на прозор да видим да ли су наша стабла багрема и маклуре још ту.

Кад су недавно орезали једино дрво у урбаном џепу испред паркића – маклуру, тј. адамову јабуку –скоро су поломили тестере. Остале су бразготине тамо где су безуспешно покушавали да до самог стабла исеку гране, па су оставили патрљке. На питање о чему је реч добила сам одговор да је „дрво радикално орезано, јер подноси”. Мислим да није поднело, а сад су можда на реду и багремови и остатак дрвећа у паркићу који је последња оаза зеленила у нашем крају.

Светлана Врбаски,
Врачар, Београд