Сцена је понекад стварнија од живота

Судбина мог јунакa у представи НЛО јесте заправо судбина Ивана Вирипајева којег и тумачим. Вирипајев је себи задао задатак да пише то што други људи не би писали. Оно што ме је привукло да радим ово дело јесте сам аутор. Имам лепо искуство са представом насталом по његовом комаду „Пијани”, коју је режирао Борис Лијешевић. Наравно и људи са којим сам у глумачкој подели у представи НЛО. То је увек нешто што је кључна тачка око које се ломите да ли нешто да радите или не. Најстарији сам у екипи и морају мало да ме слушају.

Ово су разлози због којих је драмски уметник Светозар Цветковић, како каже за „Политику”, део глумачке екипе представе НЛО савременог руског аутора Ивана Вирипајева, у режији Исидоре Гонцић. Премијерни сусрет са публиком je сутра од 20.30 сати на сцени „Петар Краљ” Атељеа 212. Драму је на српски језик превео Новица Антић, драматург је Ђорђе Косић, сценографкиња Мина Миладиновић, костимографкиња Марија Марковић Милојев, а композиторка Ирена Поповић.

Јунаке Ивана Вирипајева тумаче и Светислав Гонцић, Драгана Ђукић, Софија Јуричан, Лука Грбић и Ђорђе Стојковић.

Много чиме смо се бавили протеклих седмица у Атељеу 212 да бисмо ископали шта све стоји у драми НЛО. Иза самог наслова крију се људи сасвим једноставни који су имали сусрете, како они кажу, са неидентификованим летећим објектима и са ванземаљцима. Знамо како гледамо на те појединце, да бисмо о томе причали. Крију се људи, њихове судбине и њихово право да са другим особама на свету комуницирају на потпуно другачији начин од онога како би иначе комуницирали да није на њих скренута пажња тиме што су видели или се сусрели са ванземаљцима. Весело прилично!

Вирипајев жели да сними документарни телевизијски филм па је тражио људе који су доживели исту сензацију и који су били вољни да поделе своја искуства о сусрету са ванземаљцима… Које је, заправо, полазиште представе НЛО?

Сам писац и редитељ Иван Вирипајев жели да сними филм о људима који су се срели са ванземаљцима и онда их он тражи по свету. Успева да их пронађе, направи кастинг и сведе број на 14 људи, па на четворо и онда направи десет прича о томе. То је полазиште. Е сад, докле нас доведе то полазиште и зашто је ова прича нама занимљива? Па сигурно нам није занимљива зато што ћемо срести неког лика који ће да нам исприча да се срео са ванземаљцима. Ти сусрети су толико ретки, а толико чести, посебно ако уђете на јутјуб канал па гледате људе који објашњавају да су се срели са ванземаљцима. Вирипајев у свом делу и у његовом уводу прича о томе. Занимљивост целе ове приче утиче много више на судбину обичног човека коме се дешавају те необичне ствари, рецимо возача аутобуса, продавачице плоча… Да се у сасвим једноставном животу деси тако мистична ствар која измени његов ток и даје му за право да скрене пажњу читавог света на себе.

Зашто је најтеже суочити се сам са собом и у себи пронаћи одговоре. Да ли је и зашто позоришна реалност понекад стварнија од самог живота?

Стварнији смо на сцени због тога што са много мање страха излазимо на њу, него што пролазимо кроз живот. И када нема много страха, онда је истина много ближа и много мање се лаже. Односно, на сцени не може да се лаже. Када се лаже на сцени, онда се то види, и то онда није добро. А у животу сви људи у доброј мери играју неку игру која подразумева њихову веру и да су наводно искрени, а заправо нису. И због тога је компликованије у животу него на сцени. Зато је реалност на сцени много реалнија од живота јер се кроз живот, посебно у времену кроз које пролазимо, провлачимо са великом скепсом, страхом у доброј мери и са питањем како да направимо следећи корак. На сцени ако се и питамо, од тога не зависи ни наш, нити туђи живот, и онда храбрије у то улазимо. Зато је оно што је на сцени понекад стварније од самог живота.

Међу актуелним пројектима на којима упоредо истрајавате јесу серије „Време смрти”, „Радио Милева”, друга сезона „Црне свадбе”. Како гледате на велики број серија које нас заокупљају? Да ли позориште губи у тој трци?

Не може позориште да изгуби, јер није у трци са нечим што је снимање телевизијских серија. Једноставно, позориште је за људе који одлуче да иду у театар. Они који гледају бројне телевизијске серије немају времена да иду у позориште. А ми радимо и у позориштима и телевизијским серијама: то нам је посао. Тај посао захтева од нас пристанак и ми у доброј мери пристајемо или не пристајемо на то. У последње три године јако много се снима телевизијских серија и у томе има добрих ствари, наравно и лоших. Раније је на телевизији постојао драмски програм, и ми смо били његов део, сада је тежиште такво да у доброј мери захтева нешто што су приче које се нижу једна за другом. Словенци имају добар назив за серије, зову их нанизанке, нанижу се неке приче које људи воле да гледају. Имамо добрих серија и заиста постоји разлог да се њима бавимо. Међутим, мишљења сам да то неће стално тако бити. Десиће се тренутак у којем више нећемо снимати, зато је ово добар тајминг пре свега за глумце, филмске раднике…

Људи често постављају питање какве то серије гледају?

Постоје серије које се емитују после дневника и информативних емисија које се највише гледају и онда људи остану уз мале eкране и прате их. Ту има много ако не уметничког, оно продукционог, финансијског ефекта за продуценте, односно за телевизију на којој се приказују. У свакој од тих епизода постоје по два блока од 10-15 минута резервисаних за рекламе које одраде улагање у ту серију. Зато је сувишно постављати питање колико нешто кошта. Много кошта, али се прилично и заради. Новац се у великој мери врати, то је економска логика. Капитализам, у том времену живимо.

Још као младић ушли сте у Атеље 212. У његовом чувеном бифеу својевремено су се могле сусрести личности: Борислав Михајловић Михиз, Борка Павићевић, Данило Киш, Јован Ћирилов… Зашто је по вама бифе Атељеа 212 био посебно место?

Довољно је да још једном прочитамо та имена која сте навели. Ти људи су својим животима унели уметност и креативност у ту кућу која се зове Атеље 212. Тај дух и данас постоји, не постоје ти људи али њихов дух се тамо шета, тим ходницима. Та енергија и данас постоји у разним генерацијама. Можда и у млађим према којима ова средина није тако захтевна, у смислу да сви морају нешто да уче и знају. Напротив не мора нико ништа да учи, може само да укуца име на електронској страници и појавиће се сви подаци о Бојану Ступици, Мири Траиловић или Љубомиру Драшкићу, Михизу, Данилу Кишу… Исто тако и о људима који су данас ту, који живе своје животе поред нас у бифеу. Али мистичност око тог бифеа Атељеа 212, и око креативности која се ту рађала, око људи који су били тамо са разлогом постоји јер су они заиста интелектуални и креативни врх не самог Атеље 212, Улице Лоле Рибара, данас Светогорске, већ Београда, а богами и доброг дела света.

„Острво на дну”

Тренутно радите и на филму редитеља Мише Радивојевића о Голом отоку. Шта ћемо све гледати у филму „Острво на дну”?

Волим ово ваше питање. Надам се да ћемо гледати оно чиме се бавимо. Покушавамо да обезбедимо услове да се тај филм сними. То је јако захтеван посао, занимљив филм, страшна прича коју је Миши Радивојевићу испричао деда Гордана Кичића. Радивојевић је ту причу пренео у сценарио у сарадњи са својим сином Александром Радивојевићем. Обезбедили смо део средстава да бисмо могли безбедно да уђемо у снимање тог филма јер захтева да одемо на неко место које макар изгледа као Голи оток, и да имамо глумце и статисте који ће изгледати као затвореници и који пролазе кроз јако занимљив део не само својих већ и наших живота, а које је стари професор Кичић, један од наших најчувенијих ендокринолога пренео Радивојевићу. Верујем да ћете једнога дана гледати тај филм.