Повест о шабачким Куртовићима

Допис „Требињски Срби у Трсту” аутора Миливоја Мишо Рупића подстакао ме да питам да ли је Јован Јово Куртовић, рођен у требињском селу Зачула, у сродству са шабачким Куртовићима „Први међу најбогатијима” (Новица Прстојевић „Пошетали шабачки трговци”).

Хроничари су записали да су се Куртовићи појавили у Шапцу још у Карађорђево доба, однекуд из Херцеговине, заједно са имућним породицама Параноса, Крсмановића, Шкуљевића и Ковачевића. Родоначелник, Јосиф Јоса Куртовић, помиње се већ 1809. године. Почео је, као и већина других, у малом дућану, да би, као сведок тог узбудљивог шабачког столећа, стигао до више од хиљаду хектара ораница и ливада. Постао власник десетине лепих зграда и великих радњи и кафана. Увозник и извозник чији се иметак и капитал тада мерио, по званичној статистици, хиљадама и хиљадама дуката. Међу првима, укључио се у извоз свиња и увоз соли, уз Николу Милићевића Луњевицу (оца кнегиње Драге Машин) и моћног Тому Вучића Перишића...

Помињали су га први Цицварићи у оној варошкој химни „Род родила ранка крушка”. Већ негде 1830. године, као знак те постојаности, Јосиф је у центру Шапца, у Карађорђевој улици, подигао Бели двор. Ту су навраћали и Јеврем Обреновић, Вук Караџић, пашеног Тома Вучић Перишић и други знаменити варошани. Из пописа имовине у Србији, исте те 1862. године, сазнајемо да су Куртовићи у то време поседовали шест кућа у Шапцу, меану, пивару, три празна плаца, земље ораће и косаће и под шумом 200 ланаца... Имања у Београду, на Карабурми и на Палилули, земљу у срезу посавотамнавском, па ону у Белотићу, Причиновићу, Совљаку, као и велике приходе од трговине, циглане, болтаџијског, лончарског и гвожђарског рада...

Јосиф Јоса Куртовић и његова прелепа супруга, Гркиња, Фридерика, звана Шана, нису иза себе оставили потомака. Јосиф је умро 2. септембра 1900. године, испративши свој деветнаести век, а три године пред смрт написао је тестамент. Овим тестаментом, Павле К. Куртовић, као главни наследник, добио је чувену породичну кућу у Карађорђевој улици, са свим осталим зградама и имовином, парадним коњима и колима (баш 25. фебруара 1925. и шабачким улицама су, како сам то раније и песнику Драгиши Пењину испричао и он то у песму ставио, кружили фијакери с Цицварићима и угледницима – прича Пајин син Коста Кока Куртовић... песма „Кад је деда лумповао” оп. Ј. Р.). Дуг је списак дијамантских, златних и брилијантских драгоцености које су припале Павлу: прстење, минђуше, ниске бисера, сатови, тепелуци с рубинима, мноштво дуката... Нико од фамилије није заборављен...

У тестаменту Јосифовом одређени износи намењени су за редовну помоћ: Добротворном фонду шабачке Гимназије, Фонду сиротих ђака шабачких основних школа, Фонду сиротих ђака у Совљаку, одбору школском у Лозници, школи у Совљаку, управи Женске раденичке школе у Шапцу и многима другим... Посебну бригу даје и парама за „оправку манастира Петковице, моје задужбине...” И још – двадесет цесарских дуката да се пошаље у Јерусалим, храму гроба Христовога, а новац је намењен и Хиландару и манастиру Св. Јован у Рудничком округу...

Остала је још једино понека времешна грађевина, пожутеле фотографије и све ређи исписници: да сведоче о том добу у којем су Шапчани све смели, могли, умели и имали...

Јован Рукавина,
Шабац