У главној улози

„Пред нама је синоптички приказ стваралаштва и животног пута Миодрага Табачког, архитекте, сценографа, уметника, чије дело већ пуних 50 година, обасјава светлости позорница код нас, али и широм света… Табачки ево, отвара своје фасцикле, фиоке и кофере и одлучио је да нам укратко покаже шта се све тих година тамо сакупило.” На овај начин академик Милан Лојаница, секретар Одељења уметности САНУ, започиње каталошки текст о свом академијском колеги Миодрагу Табачком (дописни члан САНУ), нашем познатом и признатом сценографу и костимографу, једном од најнаграђиванијих, а о чијем је стваралаштву изложба отворена у уторак у Галерији науке и технике САНУ.

И заиста, пред публиком је на поставци, која траје до 13. маја, у главној улози управо Табачки, што је и изложбена насловна синтагма („У главној улози Миодраг Табачки – поводом педесетогодишњице рада”), а о чему је Лојаница, обраћајући се посетиоцима, казивао као о једном раскошном регистру: „Завеса је подигнута с много година континуитета у креирању изузетних позоришних слика иза којих је остало 350 сценографија, уз много костимографских решења и ликовних уобличавања амбијената за позоришне комаде различитог жанра, оперске, балетске, луткарске представе и сценске спектакле, све заједно импресиван опус коме је следила највиша могућа домаћа, регионална, па и светска репутација.”

На педесет паноа приказано је тачно педесет година рада и сам Табачки, говорећи на отварању изложбе и после за наш лист, истиче „да је захвалан свима који су му омогућили да бави овим послом који је читав његов живот”. Додаје да су у галеријском простору за сваку годину рада појединачно наведени сценографски и костимографски радови у драмским, оперским, балетским и дечјим представама. Излагачка делатност и самосталне изложбе, награде и признања, педагошки рад, припремни рад на сценографији и костимима, па и поклон публици након извођења налазе се и на фотографијама, док се на великом екрану смењују континуирано слајдови са оригиналним цртежима, скицама и сликама декора и костима, као и снимци реализација.

Ваља подсетити да наш саговорник није само сценограф и костимограф већ и некадашњи универзитетски професор на Факултету драмских уметности у Београду и носилац титуле doctor honoris causa на Универзитету уметности у Београду. Дипломирао је архитектуру на Архитектонском факултету Универзитета у Београду 1972, а две године касније сценографију на Факултету примењених уметности. Каријеру је започео 1973. сценографијом за представу То се никад не зна Бернарда Шоа. Излагао је у Новом Саду, Сплиту, Сарајеву, Загребу, Београду, Скопљу, Паризу, Будимпешти, Клермон-Ферану, Дортмунду, Њу Орлеансу, Тел Авиву, Манили, Сеулу. Члан је Комисије за сценографију Светског удружења сценографа и костимографа. И, како то истиче Лојаница, „борац несвакидашње енергије и многих талената, који је успео да језику сценских уметности допринесе особеном поетиком бар на неколико планова: на плану сценског вокабулара, синтаксе, стилистике и естетике позоришне слике”.

Шта је то најупечатљивије што памтите из тог огромног опуса и који је то пројекат који никада нећете заборавити?

То је сасвим сигурно представа Карла Орфа Кармина Бурана у кореографији Драгутина Болдина са балетом Народног позоришта у Сарајеву. Представа је била велики успех, обишла је целу Југославију, играна на балетским фестивалима на Дубровачким летњим играма, на Балетном бијеналу у Љубљани, где сам и награђен. Са великим успехом је гостовала на Летњем фестивалу у Цезареји у Израелу. Слична сценографска решења имао сам за представе Кармине и у Македонском народном позоришту у Скопљу, као и у Српском народном позоришту у Новом Саду. Сва три сценографска решења кроз оригиналне скице, слике и фотографије реализованог декора више пута сам излагао на својим самосталним изложбама у земљи и иностранству.

Једини сте наш уметник представљен у „Светској енциклопедији уметности спектакла друге половине 20. века”, како доживљавате ту јединствену референцу?

Кареова енциклопедија је изашла у време санкција 1997. године и мени ју је из Монте Карла донела Даша Ковачевић. Био сам изнад свега поплашен, али и поносан. Мој посао је такав да иза мене стоји више људи. То је утицало да се отклони непријатан осећај самоће и изолованости појединца. На изложби је сада у витрини изложен управо тај примерак енциклопедије. Ја имам своју јединицу, али се у предговору говори и о хрватском редитељу Хабунеку, као и о Марини Абрамовић. Мислим да сам у ту енциклопедију стигао управо преко сарајевске Кармине Буране и преко извођења те представе на интернационалним фестивалима.

Када погледате уназад да ли је било тешко помирити креативни ангажман који се тицао активног стваралачког рада са предавачким активностима са студентима, колико се та два поља надопуњују, а колико разилазе?

Моја педагошка делатност сасвим сигурно је утицала на мој стваралачки рад у позоришту. Пре свега, због рада са студентима активније сам пратио позоришну продукцију, што је било корисно како због мог напредовања, тако и због студентског изучавања професије. Моји студенти су били студенти позоришне режије, а уз мене су стицали знања о примени веома битне дисциплине – визуелне компоненте позоришног чина.

Имајући у виду ваше огромно искуство, шта иначе поручујете онима који тек крећу стопама којим сте ви кренули пре пет деценија?

Мислим да је најбитније имати жељу и емоцију за одређеном дисциплином унутар позоришног чина. Радом се негује таленат који се мора имати, али и развијати.

Одржаћете у САНУ и мастерклас 12. априла. Шта ће чинити срж предавања?

На том предавању ћу покушати да кроз примере из властитог искуства анализирам и дефинишем различите приступе и делатности (декор, дизајн, инсталација, избор простора ...) које се обављају под истим називом – сценографија.

У разговору који смо водили пред пандемијско отварање ваше изложбе у Галерији „Хаос”, када сте и најавили овогодишњи програм, рекли сте да чврсто верујете да ће пандемија 2023. бити побеђена. Каква сећања имате на ове претходне три године, како сте их доживели и колико сте успели да будете за то време стваралачки активни?

Није лако било пребродити пандемију. Ја сам, што се професије тиче, имао релативно обављену норму – две велике представе, једна самостална изложба, предавање на годишњој скупштини Америчког института за позоришну технологију у Балтимору. Мислим да је епидемија побеђена, али препознајем и последице. Опорављамо се амбициозно, али споро. Сазреле су нове генерације које су се због пандемије касно укључиле у позоришне радионице, које су једино место на ком се могу учити специфични позоришни занати.

Радите ли тренутно на неком пројекту и постоји ли неки нови професионални подухват на видику?

У припреми ми је сценографија за мјузикл Жене на ивици нервног слома Џефрија Лејна, у режији Небојше Брадића у Позоришту на Теразијама.