U glavnoj ulozi

„Pred nama je sinoptički prikaz stvaralaštva i životnog puta Miodraga Tabačkog, arhitekte, scenografa, umetnika, čije delo već punih 50 godina, obasjava svetlosti pozornica kod nas, ali i širom sveta… Tabački evo, otvara svoje fascikle, fioke i kofere i odlučio je da nam ukratko pokaže šta se sve tih godina tamo sakupilo.” Na ovaj način akademik Milan Lojanica, sekretar Odeljenja umetnosti SANU, započinje kataloški tekst o svom akademijskom kolegi Miodragu Tabačkom (dopisni član SANU), našem poznatom i priznatom scenografu i kostimografu, jednom od najnagrađivanijih, a o čijem je stvaralaštvu izložba otvorena u utorak u Galeriji nauke i tehnike SANU.

I zaista, pred publikom je na postavci, koja traje do 13. maja, u glavnoj ulozi upravo Tabački, što je i izložbena naslovna sintagma („U glavnoj ulozi Miodrag Tabački – povodom pedesetogodišnjice rada”), a o čemu je Lojanica, obraćajući se posetiocima, kazivao kao o jednom raskošnom registru: „Zavesa je podignuta s mnogo godina kontinuiteta u kreiranju izuzetnih pozorišnih slika iza kojih je ostalo 350 scenografija, uz mnogo kostimografskih rešenja i likovnih uobličavanja ambijenata za pozorišne komade različitog žanra, operske, baletske, lutkarske predstave i scenske spektakle, sve zajedno impresivan opus kome je sledila najviša moguća domaća, regionalna, pa i svetska reputacija.”

Na pedeset panoa prikazano je tačno pedeset godina rada i sam Tabački, govoreći na otvaranju izložbe i posle za naš list, ističe „da je zahvalan svima koji su mu omogućili da bavi ovim poslom koji je čitav njegov život”. Dodaje da su u galerijskom prostoru za svaku godinu rada pojedinačno navedeni scenografski i kostimografski radovi u dramskim, operskim, baletskim i dečjim predstavama. Izlagačka delatnost i samostalne izložbe, nagrade i priznanja, pedagoški rad, pripremni rad na scenografiji i kostimima, pa i poklon publici nakon izvođenja nalaze se i na fotografijama, dok se na velikom ekranu smenjuju kontinuirano slajdovi sa originalnim crtežima, skicama i slikama dekora i kostima, kao i snimci realizacija.

Valja podsetiti da naš sagovornik nije samo scenograf i kostimograf već i nekadašnji univerzitetski profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu i nosilac titule doctor honoris causa na Univerzitetu umetnosti u Beogradu. Diplomirao je arhitekturu na Arhitektonskom fakultetu Univerziteta u Beogradu 1972, a dve godine kasnije scenografiju na Fakultetu primenjenih umetnosti. Karijeru je započeo 1973. scenografijom za predstavu To se nikad ne zna Bernarda Šoa. Izlagao je u Novom Sadu, Splitu, Sarajevu, Zagrebu, Beogradu, Skoplju, Parizu, Budimpešti, Klermon-Feranu, Dortmundu, Nju Orleansu, Tel Avivu, Manili, Seulu. Član je Komisije za scenografiju Svetskog udruženja scenografa i kostimografa. I, kako to ističe Lojanica, „borac nesvakidašnje energije i mnogih talenata, koji je uspeo da jeziku scenskih umetnosti doprinese osobenom poetikom bar na nekoliko planova: na planu scenskog vokabulara, sintakse, stilistike i estetike pozorišne slike”.

Šta je to najupečatljivije što pamtite iz tog ogromnog opusa i koji je to projekat koji nikada nećete zaboraviti?

To je sasvim sigurno predstava Karla Orfa Karmina Burana u koreografiji Dragutina Boldina sa baletom Narodnog pozorišta u Sarajevu. Predstava je bila veliki uspeh, obišla je celu Jugoslaviju, igrana na baletskim festivalima na Dubrovačkim letnjim igrama, na Baletnom bijenalu u Ljubljani, gde sam i nagrađen. Sa velikim uspehom je gostovala na Letnjem festivalu u Cezareji u Izraelu. Slična scenografska rešenja imao sam za predstave Karmine i u Makedonskom narodnom pozorištu u Skoplju, kao i u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Sva tri scenografska rešenja kroz originalne skice, slike i fotografije realizovanog dekora više puta sam izlagao na svojim samostalnim izložbama u zemlji i inostranstvu.

Jedini ste naš umetnik predstavljen u „Svetskoj enciklopediji umetnosti spektakla druge polovine 20. veka”, kako doživljavate tu jedinstvenu referencu?

Kareova enciklopedija je izašla u vreme sankcija 1997. godine i meni ju je iz Monte Karla donela Daša Kovačević. Bio sam iznad svega poplašen, ali i ponosan. Moj posao je takav da iza mene stoji više ljudi. To je uticalo da se otkloni neprijatan osećaj samoće i izolovanosti pojedinca. Na izložbi je sada u vitrini izložen upravo taj primerak enciklopedije. Ja imam svoju jedinicu, ali se u predgovoru govori i o hrvatskom reditelju Habuneku, kao i o Marini Abramović. Mislim da sam u tu enciklopediju stigao upravo preko sarajevske Karmine Burane i preko izvođenja te predstave na internacionalnim festivalima.

Kada pogledate unazad da li je bilo teško pomiriti kreativni angažman koji se ticao aktivnog stvaralačkog rada sa predavačkim aktivnostima sa studentima, koliko se ta dva polja nadopunjuju, a koliko razilaze?

Moja pedagoška delatnost sasvim sigurno je uticala na moj stvaralački rad u pozorištu. Pre svega, zbog rada sa studentima aktivnije sam pratio pozorišnu produkciju, što je bilo korisno kako zbog mog napredovanja, tako i zbog studentskog izučavanja profesije. Moji studenti su bili studenti pozorišne režije, a uz mene su sticali znanja o primeni veoma bitne discipline – vizuelne komponente pozorišnog čina.

Imajući u vidu vaše ogromno iskustvo, šta inače poručujete onima koji tek kreću stopama kojim ste vi krenuli pre pet decenija?

Mislim da je najbitnije imati želju i emociju za određenom disciplinom unutar pozorišnog čina. Radom se neguje talenat koji se mora imati, ali i razvijati.

Održaćete u SANU i masterklas 12. aprila. Šta će činiti srž predavanja?

Na tom predavanju ću pokušati da kroz primere iz vlastitog iskustva analiziram i definišem različite pristupe i delatnosti (dekor, dizajn, instalacija, izbor prostora ...) koje se obavljaju pod istim nazivom – scenografija.

U razgovoru koji smo vodili pred pandemijsko otvaranje vaše izložbe u Galeriji „Haos”, kada ste i najavili ovogodišnji program, rekli ste da čvrsto verujete da će pandemija 2023. biti pobeđena. Kakva sećanja imate na ove prethodne tri godine, kako ste ih doživeli i koliko ste uspeli da budete za to vreme stvaralački aktivni?

Nije lako bilo prebroditi pandemiju. Ja sam, što se profesije tiče, imao relativno obavljenu normu – dve velike predstave, jedna samostalna izložba, predavanje na godišnjoj skupštini Američkog instituta za pozorišnu tehnologiju u Baltimoru. Mislim da je epidemija pobeđena, ali prepoznajem i posledice. Oporavljamo se ambiciozno, ali sporo. Sazrele su nove generacije koje su se zbog pandemije kasno uključile u pozorišne radionice, koje su jedino mesto na kom se mogu učiti specifični pozorišni zanati.

Radite li trenutno na nekom projektu i postoji li neki novi profesionalni poduhvat na vidiku?

U pripremi mi je scenografija za mjuzikl Žene na ivici nervnog sloma Džefrija Lejna, u režiji Nebojše Bradića u Pozorištu na Terazijama.