Први су уклонили решетке са прозора

Од када је 14. априла 1963. године Институт за ментално здравље у Београду почео са радом као прва социјално-психијатријска установа на Балкану, уз жестоке социјалне отпоре који су пратили отварање „луднице у центру града”, неколико стотина хиљада људи са менталним проблемима до данас је добило помоћ. Случај је хтео да датум рођења овог института у историји хуманијег односа према душевним болесницима падне тачно век након отварања прве српске институције за лечење менталних болесника, која је била названа Дом за сумасишавше. Чињеница да се ова установа налази унутар самог „круга двојке” и да је прва склонила решетке са прозора, има симболично значење, од којих је најважније – скидање социјалне стигме са особа које су дошле да траже помоћ због менталних проблема.

Др Милица Пејовић Милованчевић, директорка Института за ментално здравље, дечји психијатар и професор на Медицинском факултету у Београду, подсећа да је ова установа била пионир у многим областима психијатрије. Дневна болница за децу отвара своја врата 1988. године, а 2008. почиње са радом Дневна болница за адолесценте, јединствена по свом систему рада на Балкану. Три године касније отворен је Одсек за судску психијатрију, а 2012. године Одсек за перинаталну и репродуктивну психијатрију, први те врсте у Србији. Септембра 2009. године институт је именован за Колаборативни центар Светске здравствене организације, а данас је наставна база неколико факултета Универзитета у Београду.

„У Институту за ментално здравље постоје три болнице – за децу, адолесценте и болести зависности. Свакога дана између 200 и 300 особа свих старосних доби дође у институт, а највећи број њих потражи помоћ због депресије, анксиозности и проблема са прилагођавањем на животне околности. Најчешћи разлог због којег родитељи деце траже помоћ јесу поремећаји из спектра аутизма, сметње у интелектуалном развоју и проблеми у понашању, док се у адолесценцији помоћ највише траже због емоционалних турбуленција. Нажалост, примећујемо пораст младих са суицидалним тенденцијама и оних који се самоповређују, а озбиљно смо забринути због утицаја друштвених мрежа на психичко здравље генерације на раскршћу детињства и младости”, нагласила је наша саговорница.

Статистика говори да је током протекле године године било 1.144 хоспитализација, а просечна дужина лечења на клиничком одељењу била је 21 дан.

„То сматрамо изузетним стручним успехом. Обављено је преко 50.000 специјалистичких прегледа, од чега је било 10.000 нових пацијената. Око 240 деце годишње се хоспитализује у нашем институту, а на одсеку за епилепсију обави се око 3.000 годишњих прегледа”, указује др Пејовић Милованчевић.

Прва директорка института била је др Славка Морић Петровић. Она је, како каже наша саговорница, приликом његовог отварања рекла да је у нашој заједници сазрела свест о томе да је „душевни поремећај једнак телесној болести”.

„Установу је оријентисала на диспанзерски систем рада и почела са отварањем дневних болница, социотерапијских клубова и увођењем окупационе терапије. На тај начин почиње са радом прва психијатријска установа у овом делу Европе са потпуном социјално-психијатријском оријентацијом, која акценат лечења и подршку пацијентима ставља у друштвену заједницу и инсистира на социјалним и психолошким методима лечења психијатријских болести. Године 1968. отворена је прва цитогенетичка лабораторија у земљи, чиме институт постаје родоначелник генетике у психијатрији”, са поносом истиче др Милица Пејовић Милованчевић.

Институт убрзо постаје једно од најеминентнијих психијатријских установа СФРЈ и дуплира стручни кадар, а у његове темеље имена су уткала бројна имена домаће и светске психијатрије, између осталих и др Душан Петровић, др Предраг Каличанин, др Јован Букелић, др Петар Опалић и професорка др Душица Лечић Тошевски, др Светомир Бојанин, др Томислав Седмак, др Невенка Тадић, др Љубомир Ерић, др Вероника Ишпановић и др Марко Муњиза.