Метафизичке слике у Музеју „Карлo Билоти”

Специјално за „Политику”
Рим – У парку Виле Боргезе у Риму, у некадашњој Оранжерији, где су се давно чували агруми током зиме, у тихој и меланхоличној атмосфери, баш онаквој каква се виђа на сликама Ђорђа де Кирика овде изложеним, смештен је Музеј Карла Билотија. Све се догодило баш тако како је пожелео овај италијански колекционар, пореклом из племићке породице, касније успешан пословни човек, који је дуго живео и радио у Њујорку, где се оженио Американком. Имали су кћерку, прерано су је изгубили, а одгајили су још двоје усвојене деце. Две године пре смрти, са својих седамдесет лета, Карло Билоти је донео одлуку да део своје колекције од 23 дела коју је годинама прикупљао, дружећи се са уметницима чије је радове куповао, поклони граду Риму, али под посебним условима, а то је да музеј буде смештен искључиво у некадашњој Оранжерији, да носи његово име, а у обнову је уложио знатна средства. Вредност слика које је Билоти поклонио, причало се, била је огромна и оне датирају из различитих периода стваралаштва де Кирика, а присутни су радови и других уметника попут Ендија Ворхола. Градска управа Рима је услове прихватила, музеј је отворен у мају 2006. године, а неколико месеци касније, тачније у новембру исте године, Билоти је напустио овај свет.

Здање у које посетиоци данас улазе окружено је баштом, фонтаном, скулптурама. Смештена на спрату, изложба започиње портретима Тине и Лизе Билоти, Карлове супруге и прерано преминуле кћерке, које је урадио Енди Ворхол 1981. за породицу, потом је изложена и слика „Карло са Дибифеом у позадини” са потписом Ларија Риверса из 1994, а може се видети и рад „Тина и Карло Билоти” Мимоа Ротеле, као и неофутуристичка слика „Лето” 1951. Ђина Северинија, док је „Велики кардинал” у бронзи Ђакома Манцуа изложен у врту. Ово је довољно да као посетилац упознате прво породицу Билоти. Ипак, почасно место заузима 18 дела Ђорђа де Кирика (Волос 1888 – Рим 1978), од којих је 17 изложено у овој просторији, а једна скулптура „Хектора и Андромахе”, коју је сликар урадио 1966. и говори о опроштају жене и мужа, постављена је испред музеја, као позив потенцијалним гостима.

Изложена де Кирикова дела представљају најпознатије теме уметника од друге половине двадесетих до седамдесетих година прошлог века. Теме су археолози, коњи на обали реке, ентеријери са предметима измештеним из свог контекста, што оставља утисак надреалног, древни ратници, огољена архитектура без људи, а настале су из плодног периода, када је де Кирико обележен као аутор „метафизичког сликарства”. О томе сведоче дела „Археолози” из 1927. и „Намештај у соби” из 1927. године, друге посебно запажене слике, попут оне из 1930. којом се де Кирико, под утицајем Реноара, вратио жанру женског акта, изложена је и уметникова реплика ремек-дела из метафизичке фазе „Мистерија и меланхолија једне улице” (1960). У својим остварењима из педесетих, „Аутопортрет са главом Минерве” и „Историјска регата у Венецији”, инспирисана Каналетом, уметник указује на неопходност опоравка италијанске сликарске традиције.

Стална поставка која обухвата укупно 23 дела великих уметника, међу њима и де Кирикова и данас побуђује пажњу и одсликава различите врсте великих љубави Карла Билотија: према породици, родној Италији и уметности. И нуди тај посебан осећај да је време у тренутку стало и да баш тада осећате да је живот не само то што видите сада већ и нешто много више од тога и нешто иза појавног света. Управо је то у свом метафизичком сликарству Ђорђо де Кирико успевао да наслика.