Европске амбиције у рововима Украјине

Време је за тајм-аут.

Често се догоди да због брзине развоја догађаја њихови сведоци не региструју важност онога што им је пред очима: Европска унија, која је себе доживљава као лабораторију света који долази, за годину и нешто више дана од руске инвазије Украјине, доживела је тектонске промене.

Криза је потврдила доминантну улогу Америке, маргинализовала захтеве о већој „стратешкој аутономији” Европе и потиснула њену амбицију да постане независан актер глобалне сцене, оснажила НАТО приморавајући чланице ЕУ да јачају своје одбрамбене структуре, пребацила европски центар гравитације на Исток и променила концепт неутралности.

Све је, до скора, било другачије. Уљушкана у миру и просперитету, без обзира на повремене кризе, Европа је желела да верује да је с ратом у Југославији дефинитивно завршена њена конфликтна историја и да ће трговина и међузависност бити најбољи гаранти против оружаних конфликата.

Те деценије сурвале су се у највећем европском копненом рату од 1945. Војна сила постала је аргумент спољне политике. Европљани су до скора предности чланства у ЕУ видели махом у економији, сада их виде у јачању безбедности. Уместо стратешке аутономије почело је да се говори о стратешкој одговорности.

Обмотана у плаво-жуте украјинске заставе, Европа се колективно обавезала да ће помоћи жртву агресије. Обезбеђене су десетине милијарди евра. Милиони украјинских избеглица дочекани су широких руку, у драстичном контрасту са временом мигрантске кризе 2015.

У Кијеву су у једном тренутку рекли да су им потребни савремени тенкови и да им највише одговарају немачки „леопарди 2”. Влада у Берлину у принципу није имала ништа против, али је страховала од реакције Москве, имајући у виду да немачки тенкови на истоку изазивају непријатна сећања на времена нацистичког похода на Русију. Половина Немаца је против слања оружја, а четири од пет мисли да је важније брзо успоставити мир него да Украјина победи.

Суочен са отпором који је отворио кризу идентитета, канцелар Олаф Шолц је одбио. Не задуго прекршио је табу. Немачка се преко ноћи одрекла политике мира и у име европских слобода почела да наоружава себе и Украјину. Испоставило се да Zeitenwende, тачка преокрета за Немачку, како је описао Шолц, важи за читав континент.

Епизода са тенковима разоткрила је колико безбедност Европе зависи од САД, а администрација Џоа Бајдена није желела да допусти да Европљани у својој удобности посматрају рат из другог реда, без обзира што је на њиховом тлу.

Пошто су сломили Немце, утишали суверенизам француског председника и потврдили сврху постојања НАТО-а, Американцима није било тешко да добију сагласност других европских чланица НАТО-а које су пожуриле да дају своје доприносе. Вашингтон је прекоатлантске савезнике постројио у једну колону.

Европа је потврдила да нема сопствени одговор на ратну кризу и да није способна да формулише заједничку спољну и политику безбедности. Испарила су обећања председнице Европске комисије Урсуле фон дер Лајен из 2019. да ће од ЕУ направити независног играча у глобалним пословима. Такве амбиције су још једном покопане.

Европа, изграђена на пацифистичким принципима, приморана је да се наоружава и повећава војне буџете. Французи и Немци могуће размишљају о неопходности да ЕУ створи сопствене одбрамбене потенцијале, али Вашингтон није приправан да дели командну палицу. Само Америка може да брани демократски поредак Европе.

САД су умешно наплатиле што су прве наговестиле руску инвазију, што су обликовале највећи део санкција, што су успеле да поравнају разлике у непомирљивом ставу према Русији чланица са Истока и компромисима склоних Берлина, Париза или Рима. Најближи амерички савезници, Британци, срећни су што је Америка повратила лидерство.

Све стратешке одлуке доносе се у Вашингтону. Нико се не буни. Чак ни традиционално независни Французи, па САД од Европљана очекују да се исто тако дисциплиновано придруже сучељавању Вашингтона са Пекингом.

Азија је њима важнија од Европе, али то јединство биће теже остварити од овог око Украјине. Одласци Емануела Макрона и фон дер Лајен за Пекинг то потврђују. Једино се треба надати да Америка у својој офанзивној доминацији неће покушати да од Европљана направи вазале јер би то било лоше и по једне и по друге.

Како ствари стоје са унутрашњим јединством уније за које у Бриселу кажу да је незабележено од пада Берлинског зида? Хомогенизација је, ако се изузме Мађарска, највидљивија у политици санкција, али и она је остварена по диктату Вашингтона и није резултат спонтаних интеграционих процеса.

Могу Европљани да истичу да их је руска инвазија емотивно зближила као ретко кад до сада, да је рат од ЕУ коначно направио једну кућу, могу да се носталгично присећају времена Доналда Трампа када су – запрепашћени понашањем станара Беле куће – обећавали да ће преузети ствари у своје руке, али Европа је поново подељена.

Рат је актуелизовао питање проширења отварајући претпоставке за консолидовање западне сфере утицаја у Украјини, Молдавији и на западном Балкану, али Пољска, чији је рејтинг повећан ратом, и друге државе са прве линије фронта захтевају равноправан третман. Заокупљена „институционалним причама”, ЕУ се излаже ризику да се удаљи од реалности на терену.

И док су потврђене традиционалне линије европских подела, обновљен је хладни рат са значајним примесама идеологије. Радикално је измењен концепт неутралности. Финска је ушла у НАТО, Шведска чека на одлуку Анкаре. Швајцарска, која је од 1815. симбол неутралности, придружила се западним санкцијама Русији, а влада у Берну близу је сагласности да швајцарска муниција оде као помоћ Кијеву.

Европа је могуће шампион мултилатерализма, али је баш зато мета Американаца који желе да сачувају униполарни свет, с једне стране, и Русије и Кине које би да доминирају светом на тоталитаран начин, какав је Европљанима неприхватљив. Земље „Глобалног југа”, попут Индије, Турске, Израела, Саудијске Арабије, Јужне Африке или Бразила, које могу да утичу на глобални однос снага, симпатишу Украјину, али не виде своје место у „западном рату”.

Конфликт у Украјини неће бити скоро завршен, а може ли оваква Европа спремно да дочека еру нових конфронтација Истока и Запада? Тешко, док год одлучну битку за њену будућност, геостратешко прегруписавање и место у новој безбедносној архитектури воде Сједињене Државе. САД, Кину и Русију супротстављају многе различите амбиције и погледи на свет, али заједничко им је да желе фосилизовану Европу како им не би постала достојан ривал.

Европа је јача него икад, али је у новом хаотичном свету слабија него што је била пре 24. фебруара 2022, дана руске инвазије. Себи дугује одговор на питање како ће се од силе мира претворити у наоружаног протагонисту света? И докле ће бити спремна да плаћа цену рата?

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa