Маркес пати због лошег новинарства

ТРАГОМ ВЕСТИ
Нема лепше професије на свету од новинарства, изјавио је пре неколико дана нобеловац Габријел Гарсија Маркес, по многима највећи живи писац на планети. На скупу у мексичком граду Монтереју, где се у организацији Фондације за ново новинарство одржава и „Међународни семинар трагања за новинарским квалитетом”, на стотине младих новинара, и овејаних медијских звезда из Латинске Америке и других земаља шпанског говорног подручја, имало је прилику да од славног писца, овенчаног највишим литерарним наградама, преведеног на све језике света, чује, како је ипак… – лепше бити новинар! Истина, додао је аутор „Сто година самоће” , „патим као пас због лошег стања у новинарству” . Сваког јутра, како каже, чита десетак дневних листова (углавном латиноамеричких из Мексика, Колумбије, Аргентине, Чилеа…) и сваког јутра поново се изнервира због катастрофално написаних текстова. Толико се наљути да често зграби телефон и зове разне уреднике. Њима говори како би морали да подуче млађе, да размисле о реченици пре него што је напишу… Електронски медији, како је додао осамдесетједногодишњи нобеловац, такмиче се са штампаним листовима. И у тој трци са временом где машине односе победу, страда душа новинарског позива. „…У ствари новинарима у дневним листовима не дају довољно времена и то се види. Тешко је данас пронаћи драгуљ у дневним новинама…”

Маркес се љути, што колумбијски дневници не продуже своје рокове са „шест на девет увече”. Опет „глад за информацијама подстиче се електронским медијима, па новинари у редакцијама не могу ни да размисле о догађајима, пре него што их баце ,збрда-здола’ на папир”. Ипак, „писана реч је срж и душа ове професије, коју новинар носи у својим венама као неки неизлечиви порок”. Упркос свему, упркос дигиталним медијима, оно опстаје, не одумире, каже колумбијски писац.

Ветеран аргентинског писаног новинарства Орацио Вербицки са лица места за левичарски дневник из Буенос Ајреса „Пахину 12” детаљније је описао новинарски семинар и Маркесову младост када се као непознат новинар у Колумбији заразио вирусом против кога још није измишљен лек.

Цела ова новинарска забава дешавала се под једном шатром у башти хотела са вештачким водопадима, налик америчким. Све је у мексичком туризму подешено да се допадне америчким гостима, но на овом поселу они нису били најважнији гости. Маркес је био у друштву свог првог уредника колумбијског новинара Хосе Салгара (87) који и данас носи надимак Моно (мајмунче на шпанском). Тако у Колумбији зову људе са плавом косом, а овом остарелом новинарском вуку боја косе се још разабире.

Случај је хтео да се семинар у Монтереју поклопи са једном важном округлом годишњицом. Маркес и Моно прославили су 60 година откако је потоњи нобеловац одлучио да батали писање књига, од којих не може да преживи, и да се посвети новинарству. Неко од присутних венецуеланских ветерана је подсетио да је Маркес, обогативши се ипак пишући књиге, дао једном сто хиљада долара за оснивање неког левичарског часописа у Венецуели, пре него што је на власт дошао Уго Чавес. Тај лист излазио је четири године, а онда је пропао. Пропили су га, додао је неко. А да су новинари у та давна златна времена, без телевизије и Интернета, били склони да своје исписане приче утопе у жестокој капљици, то су потврдили и Габо и Моно.

Ипак, све новинске приче личе једна на другу. Изазов је, како је објаснио творац магичног реализма, да се свакога дана писац поткрепи сопственом новинарском мистиком, и створи оригинал. То, по Маркесу, не би смело да буде тешко бар не у земљама латиноамеричког континента где је „стварност фантастичнија од сваке фикције”. 

Ми нисмо измишљали вести, ми смо их само промовисали, каже Габо.

А да у писаном новинарству у Латинској Америци (и другде) нису ни тада цветале руже, доказ је једна вест, која је за ову прилику ископана из архиве. У једном колумбијском листу појавио се чланак да се тада већ знаменити новинар Габријел Гарсија Маркес оженио. Било је то два дана пре него што је и заиста Гарсија Маркес изговорио судбоносно „да”. Бар им у то време није мањкала визија.

Мора да патња заиста оплемењује, јер иако због лошег новинарства „пати као пас” одавно о овом занату нико на белом свету није говорио тако романтично и узвишено, као што је то учинио некадашњи новинар Габријел Гарсија Маркес. А да ли су га чули млади латиноамерички новинари, то остаје да се види на делу кад се врате у своје редакције на мале плате и опасне услове. Јер како се може разабрати из штурих агенцијских вести у Мексику и Колумбији, новинари су угрожена врста. Или напуштају свој посао, или почињу да раде за мафијашке групе. Глава им је у торби кад год покушају да опишу фантастичну стварност која их окружује.