Ко више воли Америку?

СТРАНАЧКИ СПЕКТАКЛИ СУ ЗАВРШЕНИ, на завршним страначким конвенцијама и демократе и републиканци су осоколили своје кандидате – и кандидати њих. Два двојца: Обама–Бајден и Мекејн–Пејлин, спремни су за финални окршај 4. новембра. Преостала су им дакле још два месеца да бираче убеде да су најподеснији да постану следећи станари Беле куће и преузму кормило најмоћније нације света, заједно са специјалном ташном која има дугме за лансирање ракете са атомским бомбама.

Тешко је прогнозирати ко ће на крају победити: актуелна сондирања дају тесне резултате, а свашта се може још догодити до изборног дана што би расположење окренуло ка једном или другом. Оба, управо озваничена председничка кандидата, имају сада прилику да прецизирају своје поруке и додатно изоштре политике. Али после номинација, наметнула се и дилема: да ли су заиста толико различити као што то на први поглед изгледа.

Судећи по завршним обраћањима следбеницима али и свим Американцима, главна међусобна сличност им је у патриотизму, па су оба говора у којима су кандидати прихватили номинације били и својеврсно такмичење у патриотизму, показивање и доказивање ко више воли Америку, ко ће је више штитити и боље пазити. Сви говори – Обамин (који је у телевизијском преносу гледало рекордних 37 милиона људи) и Мекејнов пре свега, били су сјајне ораторске беседе, у којима је овога пута било праве мере између стила и суштине. Показала су да се Мекејн приближио Обами, усвојивши, на свој начин, његову мантру о променама, док је Обама од ривала позајмио нешто од спољнополитичке чврстине.

Републиканска конвенција медијски је за нијансу имала више драматургије од демократске, пре свега због Мекејновог „зеца из шешира”, изненађујућег одабира изборног партнера, кандидаткиње за потпредседницу.Сара Пејлин је попут ракете из релативне анонимности гувернера Аљаске лансирана у средишњу орбиту националне политике. Деби на централној позорници је вешто искористила (привукла је само милион гледалаца мање од Обаме), али су сумње у мудрост и сврсисходност њеног избора од стране Мекејна остале.

Пејлинова је мање од две године гувернер географски најпространије федералне државе која је по броју становника једна од најскромнијих (670.000). По томе је најнеискуснији кандидат за овако висок положај у модерној америчкој историји. Спољном политиком се никад није бавила (први пасош је извадила тек недавно, а у иностранство је путовала само једном, у Немачку и Кувајт, да обиђе војнике са Аљаске који тамо служе), што није баш охрабрујуће, с обзиром на уставну улогу потпредседника и околност да би Мекејн, ако победи, био најстарији председник који започиње први мандат.

Мекејнов потез је у том контексту храбар и ризичан (да није ризичан, не би био ни храбар), а тек ће се показати да ли је био и довољно промишљен. Што се остатка света тиче, преовлађује уверење да нови амерички лидер не може да буде гори од старог. А колико ће бити бољи, видеће се…

Ванредни самит ЕУсазван 1. септембра да формулише европски одговор на „геополитичку провокацију” Русије у Грузији, донео је резултат који се може сврстати у категорију „максимум могућег”. Да је то далеко испод очекиваног и прижељкиваног, не треба посебно наглашавати.

Мукотрпан консензус који је том приликом постигнут – да се, сем вербалне осуде, не учини ништа конкретно (мада праћено заклетвама да ништа више није као пре) – компромис је између захтева да се односи са Москвом претресу од врха до дна (у чему су најрадикалнији били неки бивши делови Совјетског Савеза, балтичке државе и Пољска) и прагматичне умерености и опреза Немачке, Француске и Италије.

Овакав исход је, међутим, поново актуелизовао тему заједничке европске спољне и безбедносне политике ЕУ и отворио још нека болна питања. Изнад свих је оно у којој мери НАТО може да гарантује безбедност својим новим чланицама – онима које су, искористивши хаос после колапса СССР-а, успеле да се извуку испод шињела руске империје. Или су, као у случају Грузије, живеле утој илузији. Њихов главни проблем је што су тако далеко од Брисела, а тако близу Русије.

Русија је пожурила да акцију у Грузији стави у шири контекст, прецизирајући своју спољнополитичку и безбедносну доктрину, у којој има много старог, али заборављеног (да су јој примарни интереси и сфера утицаја у непосредном суседству, у бившим совјетским републикама), али и понешто ново – да има и других региона у којима може да има „привилегована пријатељства” и специфичне интересе. Ти други нису дефинисани: Москва из дипломатски и практичних разлога не жели да у овом ипак деликатном тренутку отвара нове фронтове.

Ако је јасно шта је Русија својом акцијом добила, појављују се и контуре онога што је изгубила. То је пре свега улога „једног од наших” у престижним глобалним политичким клубовима: тешко је да ће Медведева тапшати по рамену на начин како су то чинили његовом претходнику у Кремљу, Путину. Ово се можда може одбацити објашњењем да су Русији важнији државни интереси од међународне популарности лидера, али Москви је ипак стало да буде уважавана, а не само осуђивана, да буде партнер, а не само ривал.

Блага реакција Европе и немоћ Америке овим поводом су отклониле све примисли да ће бити новог хладног рата. Уместо тога, коментатори су у оптицај пустили синтагму о „хладном миру”. Показало се, наиме, да се свет веома променио од пада Берлинског зида – и да је глобална геополитичка транзиција још у току.

Обама или Мекејн, свеједно, од Буша ће наследити и другачију Америку и компликованији свет, у коме им Русија неће бити ни највећа ни најприоритетнија брига.