Април у Београду

Роботи-водитељи имају вештачку интелигенцију, беспрекорну дикцију и сигурно нам за Васкрс неће поручити да се Христос родио... Ваистину се родио андроид-новинар!

Не треба им ни плата, нити топли оброк, пауза за ручак... Јер, они су отпорни на вирус корона, не „клубаре”, не троше новац по папрено скупим самопослугама... Не траже варијабиле, годишње одморе, боловања... Не буне се због прековременог неплаћеног рада, не боре се за права радника, не пркосе затвором... И што је најважније, искључују се на један клик. Нема ризика од сувислих, незахвалних и нежељених питања и коментара, раде како су програмирани...

Има ли идеалнијег радника за послодавца, за уреднике и власнике медијских кућа... Ионако данас ником нису потребни мислећи, даровити водитељи и новинари, са ставом, критичком мишљу, сензибилношћу и способношћу да виде, уоче, анализирају и дају свој суд. Ако већ интернет логоритми мисле и желе за нас, што би то чинили људи од крви меса.

Памет и индивидуалност одавно нису на цени. Човек је заменљив. Показао нам је то и Жељко Митровић, медијски могул, ћаскајући са својим новим запосленим, роботом-водитељем. Да ли то значи да ћемо заиста бити спасени?

Да нећемо слушати више пискаве и иритантне гласове водитељки ТВ Пинк? Можда нам заиста роботи донесу мир и спокој. Радост за уши и душу. Кад би се још андроидне личности уселиле у задругарски дом, па нико нам не би био раван. Били би учтиви, солидарни, не би псовали, клеветали и вређали, имали би емпатију према својим цимерима... Свет би можда био бољи.

А да ли би? Да ли је одсуство духа, душе и мозга данас једина пожељна ставка у биографији. Да ли су нам потребне такве ТВ личности? Идеални савршени свет без емоција, саздан од пуких информација...

Или нам је баш бујна машта преко потребна. Она која измашта неку нову ТВ реалност, просечну плату од 1.120 евра, затворску казну за говор мржње и изговорене речи, градски превоз као на Менхетну... Црну Гору без Мила...

Април у Београду, иако под снегом, подсетио нас је на носталгичне моменте испод савског моста... где се сумрак спрема, а нас више нема. На ново лице савске обале...

Пре више од осам деценија падале су бомбе у априлу над нашим градом, над том истом обалом, данас опасаном луксузним солитерима... И данас бомбе падају... Које су убојитије? Оне тешке „тепих” или ове модерно-технолошке које нам разарају мозак? Град се обновио, васкрсао, баш као Исус, али да ли ће нам и душа? То већ иде теже...

Живи били па видели, што неко изрече пред традиционалним решеткама. Јер, пара врти, где бургија неће. Одувек било, поготово данас, када је бургија застарела справа, а новац вазда актуелан. Одбрана и последњи дани ... Ново штиво за нове генерације. Некима смешно звучи, поготово онима који чекају неке боље пролећне дане да спасу последње парче родне пшенице.

„Мало ниси нормалан” – идеалан никад прецизнији закључак водитеља-робота! Живели роботи! Живеле апликације, док шат-даун дугме не проради. Али, можда, буде касно. Сендвичи и пљескавице су надвладали! Јер, још увек нисмо машине.