Кад се поштовање људских права насилно намеће

После завршетка Другог светског рата, несумњиво једног од најкрвавијих у историји, који су пратили до тада незамисливи ратни злочини, у циљу успостављања једног трајнијег мира, основане су Уједињене нације. Повеља УН прати Кантов спис „Вечни мир” и поставља основу за нове односе међу државама. Међутим, после слома реалног социјализма и Совјетског Савеза успостављање новог светског поретка, у којем остаје само једна суперсила, захтевало је ново тумачење пре свега људских права, како би се борба за поштовања људских права, подударала са геополитичким интересима те једине преостале суперсиле.

Ова питања тематизује књига „Људска права, демократија и мир” немачке теоретичарке права и политике Ингеборг Маус, објављена код нас у издању куће „Албатрос плус”. Критикујући постојећу праксу насилног наметања поштовања људских права, ова ауторка заступа тезу да се људска права могу остваривати и штитити само у контексту народне суверености и мира. Ова њена теза је у потпуном складу са Кантовим ставом да је народ битан, јер преко својих изабраних представника врши законодавну власт, док је улога извршне власти само спровођење ове народне воље. Кант тврди да се не може никоме наметнути неки вид демократске управе уколико та држава није спремна за то, а посебно ненасилним путем, јер је циљ, а не насиље и рат. Најбољи пример за то је нама добро познато наметање демократског поретка на Косову и Метохији после тзв. хуманитарне интервенције НАТО-а.

Иако је устав те насилно успостављене државе без било каквог поштовања демократске процедуре, писао либерално оријентисан и светски познат професор уставног права, тај „устав” се у пракси потпуно изврће у своју супротност и служи само новим моћницима како би спроводили своју вољу. Добро написани закони у пракси изгледају као терање комедије, где судије, позивајући се на те законе, суде искључиво на основу етничке припадности окривљеног и зависно од дате ситуације, што подсећа на судство у тоталитарним режимима. Ингеборг Маус сматра да се и код Хашког трибунала, који су основале УН, не поштује Повеља УН, него се пресуде доносе на основу тренутног политичког расположења светских моћника. Тако, пише Ингеборг Маус, масакр у Сребреници се проглашава геноцидом, иако се овде ради о ратном злочину над војно способним мушкарцима, а не ради се, како то налаже дефиниција из повеље, о планском убијању жена и деце у циљу уништења једне етничке или верске скупине.

Појам људских права, пише немачка ауторка, означава субјективна права која не могу да се додељују преко политичких инстанци, већ их само носиоци тих права могу одређивати учешћем у демократском процесу и у дискурсима цивилног друштва. Хуманитарне интервенције, насупрот овоме становништву, нападнутим земљама диктирају војним принудним мерама ова права, не узимајући у обзир оно што је Кант сматрао најбитнијим, а то је колективна свест људи којима се ова права насилно намећу. Истовремено, у насилном наметању поштовања људских права не поштује се ни уобичајена демократска процедура. Зато Ингеборг Маус, како би показала изопаченост хуманитарних интервенција, које су узгред речено свуда доживеле неуспех и довеле до хаоса, пореди ову праксу са ставом Карла Шмита, врховног правника Трећег Рајха, у његовој књизи „Легалност и легитимитет”. Шмит овде каже да је неопходно укидање оног дела Вајмарског устава који се односи на вредносно неутралне процедуре, што се одмах потом законом спроводи. За Ингеборг Маус то се може поредити са данашњим потпуним одсуством поштовања демократске процедуре у насилном наметању поштовања људских права.

Не треба заборавити ни то да у овој својој књизи Ингеборг Маус указује да је главни кривац за избијање крвавих грађанских ратова у бившој Југославији пре свега Немачка својим прераним признањем сепаратистичких република. По Канту, а то се овде и остварило, све док се не донесе нови устав мора се поштовати стари, а овде савезни устав се више није поштовао, тако да је настао општи хаос и страховит метеж.

Ова књига би морала посебно да привуче пажњу оних наших званичника који су задужени за унапређење поштовања људских права. Они не би требало, да водећи рачуна о мањинским правима, запостављају основна и људска права која су основ и за мањинска.