Победнички заокрет

Властима у Приштини ствара велику нервозу то што већ пола године њихова пријава за чланство у Савету Европе никако да се нађе на дневном реду. Прво у новембру, а поново ове недеље, Комитет министара Савета Европе не расправља о косовској пријави за чланство.

У мају ће бити годину дана како њихови папири чекају. А изгледало је да ће све бити решено брзо и без препрека. Приликом предаје кандидатуре, министарка спољних послова Доника Гервала била је уверена у то, а од тада је остала за памћење њена изјава да је Косово „најдемократскија и највише проевропска држава у региону”!?

Па ако је тако, где је онда запело? Још када се зна да Косово, математички, не би требало да има проблем са гласањем, јер већина чланица Савета Европе га признаје као независну државу. У Приштини су као и обично бес искалили на Београд, да крши споразум из Охрида, да блокира чланство Косова у међународним организацијама, да Вучић омета договарање. И опет, као и обично, промашују суштину.

Косово није постало члан Савета Европе не због Србије, него због Косова. И неће ући у ту организацију све док не дође до краја преговора са Србијом, онако да њима сви буду задовољни, односно једнако незадовољни. А ако не баш до тада, онда сигурно не пре него што формира Заједницу српских општина. Све дотле, косовски папири стајаће на писарници организације у Стразбуру.

У Приштини су бесни на Београд, али су у исто време шокирани односом Америке према Србији. На њу не смеју да буду бесни, али су запрепашћени на друштвеним мрежама да САД подржавају Вучића и Србију, па и да је блокада у Савету Европе настала у ствари по захтеву из Вашингтона.

Још у јануару се у медијима појављивала незванична дипломатска прича да су САД затражиле од својих важних партнера у Европи, пре свих Немачке и Италије, да се не разматра пријем Косова у Савет Европе, док Приштина не покаже кооперативност око Заједнице српских општина.

Баш тај моменат америчког „заокрета” према Србији за многе у Приштини је много озбиљнији проблем, него што је стално одлагање пријема у Савет Европе.

Њихов шок резултат је политички незрелог и интелектуално недораслог схватања света и своје позиције у том свету. Он је последица општег уверења код свих на Косову да је проглашавањем независности пре 15 година и признавањем те независности од Америке и (скоро) свих великих на Западу, посао завршен.

Замало да су били у праву. У тим раним данима самопроглашене независности, Приштина је за остварење својих снова већу подршку имала од залеђене и политички неуке Србије, него од Америке и свих савезника заједно. Дилетантизам српске политике у тренуцима када је 2008. Косово славило независност обећавао је сигуран пут Приштине не само до Стразбура и Савета Европе, него и до УН, НАТО-а, можда и близу Европске уније.

Београдска аутистична политика одбијања свега, па чак и разговора на тему Косова, праћена невиђеном ароганцијом која се правдала тврдим поштовањем Устава Србије, била је само аматерско скривање иза чињенице да Србија нема никакав план ни за Косово, ни за своје људе који тамо живе.

Та фолирантска надменост једне шупље политике ишла је дотле да је тадашњи шеф државе Борис Тадић 2011. одбио да се види са председником САД Бараком Обамом у Варшави, заједно са осталим председницима из централне и источне Европе, јер Косово није представљено са звездицом!?

У Приштини нису могли да добију већи поклон од овога, да српски председник бојкотује америчког председника. Разлог никога није интересовао, а није било ни потребно.

Да су били политички мудри, као што нису, већ тада су морали да знају да ће оваква политика Србије према Косову да доживи крах и да морају да се спреме за много неповољнија времена за њих и њихов државни пројекат.

Косову су затворена врата Савета Европе не од данас, или од новембра, него од пре тачно десет година. Толико је прошло од првог, формалног доказа да је Београд, коначно, променио своју деценијску катастрофалну политику према Косову и решио да од серије историјских неуспеха и трагедија направи нешто добро за земљу.

Бриселски споразум је био први опипљиви доказ заокрета српске политике – од губитничке ка победничкој, у мери у којој ће то да дозволе међународне околности, а још више способност да се „испегла” штета која је чињена деценијама.

Десет година колико трају преговори око Косова, на сцени је другачија Србија, Србија коју до тада нико није познавао. Рационална, стрпљива, отворена за разговоре баш са свима, свесна да не може да добије све, али тврда око ствари које је унапред обојила црвеним линијама. Србија која зна да преговара и да тражи уступке за уступке, која испуњава оно што је потписала. Први пут се у последњих десет година неко из Београда понаша на светској сцени онако како се тамо сви понашају одувек – траже решење од могућег.

И зато је Србија уназад десет година стекла поштовање. Није га повратила, јер га пре тога није ни имала. Стекла је поштовање и од оних највећих, без којих никада не може да оствари ниједан свој национални интерес, укључујући и интересе везане за Косово. Стекла је и поштовање Америке, јер је Америка схватила да Србија схвата да без Америке не може да оствари своје циљеве.

У Приштини то нису разумели ни пре десет година, не разумеју ни данас. Вероватно неће схватити ни када дођу до коначног компромиса са Београдом. Тај компромис неће бити ни налик ономе што су мислили да су завршили 2008. Биће бесни због тога, поново ће кривити Београд и Вучића да су их „заврнули”, а Американце, нешто тише, да су му у томе помогли. Њихов проблем.

Србија је у протеклих десет година, преговарајући око Косова, испреговарала за себе много више. Изградила је репутацију поузданог и одраслог партнера, са којим нема слагања у свему, али са којим може да се разговара о свему и да договорено буде спроведено. И о великим пословима, о инвестицијама, о Европи  и Русији, енергији, безбедности, о било чему. То је поштовање које Србија никада раније није имала, али требало је знати како га стећи.

Директор Међународног Института за безбедност