Pobednički zaokret

Vlastima u Prištini stvara veliku nervozu to što već pola godine njihova prijava za članstvo u Savetu Evrope nikako da se nađe na dnevnom redu. Prvo u novembru, a ponovo ove nedelje, Komitet ministara Saveta Evrope ne raspravlja o kosovskoj prijavi za članstvo.

U maju će biti godinu dana kako njihovi papiri čekaju. A izgledalo je da će sve biti rešeno brzo i bez prepreka. Prilikom predaje kandidature, ministarka spoljnih poslova Donika Gervala bila je uverena u to, a od tada je ostala za pamćenje njena izjava da je Kosovo „najdemokratskija i najviše proevropska država u regionu”!?

Pa ako je tako, gde je onda zapelo? Još kada se zna da Kosovo, matematički, ne bi trebalo da ima problem sa glasanjem, jer većina članica Saveta Evrope ga priznaje kao nezavisnu državu. U Prištini su kao i obično bes iskalili na Beograd, da krši sporazum iz Ohrida, da blokira članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama, da Vučić ometa dogovaranje. I opet, kao i obično, promašuju suštinu.

Kosovo nije postalo član Saveta Evrope ne zbog Srbije, nego zbog Kosova. I neće ući u tu organizaciju sve dok ne dođe do kraja pregovora sa Srbijom, onako da njima svi budu zadovoljni, odnosno jednako nezadovoljni. A ako ne baš do tada, onda sigurno ne pre nego što formira Zajednicu srpskih opština. Sve dotle, kosovski papiri stajaće na pisarnici organizacije u Strazburu.

U Prištini su besni na Beograd, ali su u isto vreme šokirani odnosom Amerike prema Srbiji. Na nju ne smeju da budu besni, ali su zaprepašćeni na društvenim mrežama da SAD podržavaju Vučića i Srbiju, pa i da je blokada u Savetu Evrope nastala u stvari po zahtevu iz Vašingtona.

Još u januaru se u medijima pojavljivala nezvanična diplomatska priča da su SAD zatražile od svojih važnih partnera u Evropi, pre svih Nemačke i Italije, da se ne razmatra prijem Kosova u Savet Evrope, dok Priština ne pokaže kooperativnost oko Zajednice srpskih opština.

Baš taj momenat američkog „zaokreta” prema Srbiji za mnoge u Prištini je mnogo ozbiljniji problem, nego što je stalno odlaganje prijema u Savet Evrope.

Njihov šok rezultat je politički nezrelog i intelektualno nedoraslog shvatanja sveta i svoje pozicije u tom svetu. On je posledica opšteg uverenja kod svih na Kosovu da je proglašavanjem nezavisnosti pre 15 godina i priznavanjem te nezavisnosti od Amerike i (skoro) svih velikih na Zapadu, posao završen.

Zamalo da su bili u pravu. U tim ranim danima samoproglašene nezavisnosti, Priština je za ostvarenje svojih snova veću podršku imala od zaleđene i politički neuke Srbije, nego od Amerike i svih saveznika zajedno. Diletantizam srpske politike u trenucima kada je 2008. Kosovo slavilo nezavisnost obećavao je siguran put Prištine ne samo do Strazbura i Saveta Evrope, nego i do UN, NATO-a, možda i blizu Evropske unije.

Beogradska autistična politika odbijanja svega, pa čak i razgovora na temu Kosova, praćena neviđenom arogancijom koja se pravdala tvrdim poštovanjem Ustava Srbije, bila je samo amatersko skrivanje iza činjenice da Srbija nema nikakav plan ni za Kosovo, ni za svoje ljude koji tamo žive.

Ta folirantska nadmenost jedne šuplje politike išla je dotle da je tadašnji šef države Boris Tadić 2011. odbio da se vidi sa predsednikom SAD Barakom Obamom u Varšavi, zajedno sa ostalim predsednicima iz centralne i istočne Evrope, jer Kosovo nije predstavljeno sa zvezdicom!?

U Prištini nisu mogli da dobiju veći poklon od ovoga, da srpski predsednik bojkotuje američkog predsednika. Razlog nikoga nije interesovao, a nije bilo ni potrebno.

Da su bili politički mudri, kao što nisu, već tada su morali da znaju da će ovakva politika Srbije prema Kosovu da doživi krah i da moraju da se spreme za mnogo nepovoljnija vremena za njih i njihov državni projekat.

Kosovu su zatvorena vrata Saveta Evrope ne od danas, ili od novembra, nego od pre tačno deset godina. Toliko je prošlo od prvog, formalnog dokaza da je Beograd, konačno, promenio svoju decenijsku katastrofalnu politiku prema Kosovu i rešio da od serije istorijskih neuspeha i tragedija napravi nešto dobro za zemlju.

Briselski sporazum je bio prvi opipljivi dokaz zaokreta srpske politike – od gubitničke ka pobedničkoj, u meri u kojoj će to da dozvole međunarodne okolnosti, a još više sposobnost da se „ispegla” šteta koja je činjena decenijama.

Deset godina koliko traju pregovori oko Kosova, na sceni je drugačija Srbija, Srbija koju do tada niko nije poznavao. Racionalna, strpljiva, otvorena za razgovore baš sa svima, svesna da ne može da dobije sve, ali tvrda oko stvari koje je unapred obojila crvenim linijama. Srbija koja zna da pregovara i da traži ustupke za ustupke, koja ispunjava ono što je potpisala. Prvi put se u poslednjih deset godina neko iz Beograda ponaša na svetskoj sceni onako kako se tamo svi ponašaju oduvek – traže rešenje od mogućeg.

I zato je Srbija unazad deset godina stekla poštovanje. Nije ga povratila, jer ga pre toga nije ni imala. Stekla je poštovanje i od onih najvećih, bez kojih nikada ne može da ostvari nijedan svoj nacionalni interes, uključujući i interese vezane za Kosovo. Stekla je i poštovanje Amerike, jer je Amerika shvatila da Srbija shvata da bez Amerike ne može da ostvari svoje ciljeve.

U Prištini to nisu razumeli ni pre deset godina, ne razumeju ni danas. Verovatno neće shvatiti ni kada dođu do konačnog kompromisa sa Beogradom. Taj kompromis neće biti ni nalik onome što su mislili da su završili 2008. Biće besni zbog toga, ponovo će kriviti Beograd i Vučića da su ih „zavrnuli”, a Amerikance, nešto tiše, da su mu u tome pomogli. Njihov problem.

Srbija je u proteklih deset godina, pregovarajući oko Kosova, ispregovarala za sebe mnogo više. Izgradila je reputaciju pouzdanog i odraslog partnera, sa kojim nema slaganja u svemu, ali sa kojim može da se razgovara o svemu i da dogovoreno bude sprovedeno. I o velikim poslovima, o investicijama, o Evropi  i Rusiji, energiji, bezbednosti, o bilo čemu. To je poštovanje koje Srbija nikada ranije nije imala, ali trebalo je znati kako ga steći.

Direktor Međunarodnog Instituta za bezbednost