Част и углед на стубу срама

Ако избришемо из закона увреду, онда треба да вратимо клевету. Част и углед не би имали баш никакву заштиту ако дође до декриминализације увреде, а та идеја могла се чути недавно када је главни уредник једног дневног листа одлучио да иде у затвор уместо да плати новчану казну на коју је осуђен због увреде.

Јавни простор данас је много већи него што је некада био. Могућности за ширење увреда и лажи постале су бесконачне. Било где на некој друштвеној мрежи, на пример на „Tвитеру”, могу да напишем било шта, рецимо да је један мој колега, познати новинар, тровао нашег главног уредника. Ако укинемо увреду, као што смо укинули клевету, шта он тада може да предузме како би доказао да лажем и заштитио своју част и углед?

Могао би само да покрене парнични поступак, у коме би доказивао да је због мог твита претрпео нематеријалну штету због душевне боли – јер је имао проблема у пословном и приватном окружењу, да су колеге и пријатељи почели да га избегавају, а чланови породице били под великим стресом, јер су мој твит пренели многи таблоиди и правили од њега ударне приче на насловним странама, а о томе се расправљало и у телевизијским емисијама. Колега би пред судом могао да доказује да је због ове лажи имао здравствених проблема, па је морао да узме боловање, због чега би тражио и накнаду материјалне штете за изгубљену добит. Суд би оцењивао да ли штета постоји и досудио одштету.

Ако би, међутим, у Кривичном законику постојало кривично дело клевете, онда бих ја морала да суду пружим доказе да је он заиста, далеко било, сипао уреднику отровни прашак свакога дана када су у оближњем ресторану или у редакцији пили кафу. Морала бих да прибавим лекарске извештаје о, далеко било, нарушеном здрављу уредника, па и видео-снимке који доказују наводно тровање. Уколико не бих успела да докажем своје тврдње, суд би оценио да су неистините, а ја бих била кажњена – кривично. Ушла бих у казнену евиденцију као осуђивано лице и морала да уплатим у државни буџет велику новчану казну. Сви медији би објавили осуђујућу пресуду.

И то није све. На основу кривичне пресуде, колега би могао да ме тужи и парнично, па бих и њему лично морала да уплатим на рачун досуђени износ одштете.

Не може, дакле, некажњено у јавном простору да се каже баш све што вам падне на памет. Исто тако, ако имате поуздана сазнања и доказе о томе да је неко преварант, лопов, плаћеник криминалаца, насилник, педофил, тровач, потенцијални убица, да је корумпиран или на други начин злоупотребљава свој положај, чиме чини кривично дело – за то постоје институције, као што су тужилаштво и полиција, којима треба поднети пријаву.

Медији су свакако ефикасно средство за „осуду пре суда”, јер се на друштвеним мрежама, у телевизијским емисијама и на страницама штампе овакве „пријаве” много брже шире, умножавају и надограђују. Док ствар стигне то тужилаштва и суда, оклеветани је већ у медијима осуђен и стављен на стуб срама.

Постоји значајна разлика између клевете и увреде. Клевета је теже кривично дело. Постоји онда када је изнето нешто што није истина, дакле – лаж, која може да нашкоди части и угледу оклеветаног. Увреда може бити и нешто што је истина, али је изнето на увредљив и омаловажавајући начин који тешко погађа увређеног. То може бити „негативни вредносни суд”, на пример ако се за некога каже да је глуп или се употребљавају псовке и друге погрдне и вулгарне речи. Увреда може бити и узвраћена, а у том случају суд може ослободити од казне онога ко је први почео. Код клевете то није било могуће.

Суд увек мора да осуди за клевету онога ко је тужен и не докаже своје неистините тврдње, али за увреду не мора бити донета осуђујућа пресуда, јер суд у сваком конкретном случају оцењује да ли је нешто за некога увредљиво.

Код клевете је терет доказивања на окривљеном и то је био изузетак од општег правила да тужилац треба да доказује наводе тужбе. Овде је обрнуто. Постоји претпоставка лажи, а окривљени треба да доказује своју „невиност” тиме што ће доказати да је тврдња због које је тужен – истинита. Ако не докаже – крив је.

Србија, међутим, више нема ово кривично дело. Оно је 2012. године избрисано из Кривичног законика, што је тада оцењено као велики допринос слободи говора. Испоставило се да је тиме дата и дозвола за многе лажи које су свесно, са умишљајем, изнете у медијима и јавном простору уопште. Недавно је Република Српска поново криминализовала клевету, па се сада говори о томе да би она могла бити враћена и у наше казнено законодавство, ако не као кривично дело, а оно макар као прекршај.

Кривично гоњење се и за клевету некада, а сада само за увреду, предузима по приватној кривичног тужби, а може се изрећи само новчана казна. Ко нема да плати – може да „трампи” једну хиљаду динара за дан проведен у затвору. За сада је тако. Стручњаци предлажу да се убудуће за увреду новчана казна не може заменити затвором, већ да се има извршити принудном наплатом. За то би били надлежни јавни извршитељи. Као и у другим случајевима – пленили би покретне ствари или активирали административну забрану на плату.