Буђење из мораторијума

Три године након нуклеарног акцидента у Чернобилу, Скупштина Југославије прогласила је мораторијум на градњу нуклеарних постројења на тлу Југославије. То је учињено без неке веће научне дискусије, на таласу страха који је преплавио грађане наше земље.  Тако је за дуго година запечаћен нуклеарни програм који је у Југославији веома успешно развијан седамдесетих година прошлог века, посебно у нуклеарним институтима Винча (Београд), Руђер Бошковић (Загреб) и Јожеф Штефан (Љубљана), а такође и у Енергоинвесту (Сарајево). До акцидента у Чернобилу изграђена је прва нуклеарка, у словеначком месту Кршко, која и данас успешно ради, а југословенски програм је био на ивици одлуке да се изграде још четири нуклеарке, од којих две у Србији, што би данас за Србију било од огромне користи. Тада су могли да се добију међународни кредити и нуклеарке би стартовале с радом почетком овог века. Бројни стручњаци из наших института завршавали су специјализације у најбољим светским нуклеарним центрима, било је много ентузијазма и Југославији се предвиђала светла нуклеарно- енергетска будућност.

Међутим, догодио се акцидент у Чернобилу и тај ударац озбиљно је уздрмао југословенски нуклеарни програм, а проглашење мораторијума га је – срушило. Тако смо се суочили с последицама на које су у време доношења закона о мораторијуму указивали сви „нуклеарци” из ондашње Југославије. Оне се најпре огледају у губитку драгоценог кадра. У Србији се дуже од 35 година на техничким факултетима не изучавају озбиљно нуклеарне технологије, с малим изузетком, када је у питању Машински и Електротехнички факултет у Београду. Уосталом, зашто би студенти – будући инжењери – учили нешто што не могу да примене у својој земљи?

Ваља имати на уму да класичних енергената – угља, нафте и гаса – неће бити кроз 200 до 250 година, а нису ни све земље подједнако богате овим енергентима. На хидроенергију се могу ослонити само државе са снажним и регулисаним рекама, а обновљиви извори ни изблиза нису довољни да задовоље глобалне потребе за електричном енергијом. Примера ради, само ће Кини у наредних 30 година бити потребно пет пута више енергије него свим осталим земљама заједно.

Акцидент у Чернобилу није пореметио нуклеарне планове Кине, Индије, Кореје, Јапана, САД, Русије... ове државе и даље снажно раде на својим нуклеарно енергетским програмима и сигурно неће доживети енергетски колапс у наредним вековима. Ако овој групи додамо и европске земље које већ имају бројне електране, пре свега Француску, а онда и Велику Британију и Шпанију, јасно је да остале земље треба да се добро замисле над својом енергетском будућношћу. Чешка, Словачка, Мађарска, Румунија, Бугарска,  интензивно раде на развоју нуклеарне енергетике, а треба додати и да су Словенија и Хрватска након распада Југославије ставиле мораторијум ван правне снаге и наставиле са радом на заједничком нуклеарном програму.

Такође, треба нагласити да су акциденти, како у Чернобилу (СССР) 1986. тако и у Фукушими (Јапан) 2011. били последица људске грешке, а не заказивања техничког система, те да се сада граде нуклеарке треће и четврте генерације, које су далеко сигурније и безбедније од предходних постројења.

Нуклеарна енергија јесте скупа, али је али далеко безбеднија и чистија од термоенергије и поузданија од хидроенергије. Уосталом, нуклеарке су биле узрок много мањег броја жртава него сви други извори енергије. Подсетимо се рушења хидроелектрана у Индији (1979), Бразилу (1960) и Италији (1963) – у ове три катастрофе, живот је изгубило укупно 20.000 људи.

И још један аргумент: нуклеарка снаге 1.000 MW, потроши годишње 50 тона урана као горива и произведе око 500 кубних метара радиоактивног отпада, док термоелектрана исте снаге потроши 2,5 милиона тона угља (који се може и паметније искористити, а не сагорети)  и произведе осам милиона тона угљен-диоксида, 40.000 тона сумпор-диоксида, 6.000 тона прашине и 400.000 тона летећег пепела. Готово је извесно да ће се у блиској будућности у целом свету забранити рад термоелектрана због загађења и глобалног загревања планете. У енергетском смислу, преживеће само државе које су оријентисане у нуклеарном смеру. Резерви уранијума има за наредних 300 до 500 година, а после тога ће торијум, као гориво, бити гориво те далеке будућности.

Србија је прошле године укунула мораторијум на подизање нуклеарних електрана, али је јасно да је упуштање у градњу превелик залогај, с обзиром на то да нуклеарка од око 1000 MW кошта између девет и 11 милијарди долара. Да градимо сопствену нуклеарку, макар и уз повољне кредите и инострану финансијску помоћ, а без сопствених нуклеарних стручњака – немогућа је мисија. Реално, Србија сада има свега десетак нулеарних стручњака у одмаклој животној доби и можда још десетак колега који годинама живе у иностранству и који би могли да помогну.

Једна од опција јесте да се ангажујемо на нуклеарним електаранама у Мађарској, Румунији или Бугарској, с тим да би у догледно време одатле добијали струју, сразмерно свом учешћу. Размишљања о модуларним реакторима, који мање коштају и брже се инсталирају, ваља оставити по страни, с обзиром на то да нигде у свету још нису ушли у комерцијалну употребу.

Куповина постројења од неког поузданог испоручиоца, на пример Француске, градња нуклеарке на подесној локацији у наредних седам до десет година, док се паралелно обучава домаћи нуклеарни кадар – такође је варијанта о којој се може размишљати. Наравно, упоредо са свим наведеним, треба пронаћи погодну локацију за одлагалиште радиоактивног отпада. Одношење истрошеног горива утврђује се са земљом испоручиоцем.

Недавно је и Међународна агенција за атомску енергију (МААЕ) издала технички документ о предусловима и детаљним корацима неопходним да се спроведу у земљама које планирају изградњу нуклеарне електране. Ти кораци су: препознавање да ова одлука доноси дугогодишње обавезе и посвећеност нуклеарном програму; припрема целокупне националне инфраструктуре за тај подухват; развијање законских, кадровских, финансијских, надзорних и оперативних ресурса, који ће омогућити сигуран и безбедан дугогодишњи рад нуклеарне електране и безбедно одлагање истрошеног горива, кao и технолошког радиоактивног отпада.

Треба нагласити да на нуклеаркама раде углавном нуклеарни инжењери, а они морају имати специјалне лиценце из земље испоручиоца нуклеарке. Такве лиценце се добијају након најмање три године усавршавања у земљи испоручиоца. Сећам се да су моје колеге из Словеније и Хрватске провеле три године на нуклеарним погонима у иностранству, пре него је стартовала НЕ Кршко, при чему су на руководећим местима били стручњаци америчког Вестингхауса.

Мој апел, као научника и човека који је више од 40 година радио у Институту у Винчи на проблемима обраде и планирања коначног одлагања радиоактивног отпада, јесте да Србија од сутра крене са нуклеарним програмом, јер он мора да траје најмање десет година. Реч је о озбиљној инвестицији чија реализација мора да почива на широком консензусу. Знам да ће јавно мњење у почетку бити против, зато треба обезбедити и предочити све релевантне информације.

Такође, предлажем да се под хитно формирају специјалистичке студије, за најмање три генерације од по стотину студената на завршним годинама техничких факултета, којима би руководили преостали домаћи нуклеарни стручњаци, уз неколико предавача из Француске, САД , Русије... Тих приближно 300 ишколованих инжењера би потом ишли на две, три године специјализације у земљи испоручиоца, уз уговор  да ће сигурно добити посао у Србији у нуклеарној струци. Након седам до осам година, они би се прикључили завршним радовима на српској нуклеарној електрани.

Апелујем на колеге да се сви ми који смо на неки начин везани за нуклеарне технологије, пружимо допринос у овом веома важном тренутку за Србију, када одлучујемо о својој енергетској будућности. Уз пуну свест о томе да је нуклеарноенергетски програм у глобалној експанзији и да се у свету гради или је већ наручено око 40 нових нуклеарних електрана.

* научни саветник