Одјеци експлозије страха

Свака годишњица нуклеарне несреће у Чернобиљу, по општем мишљењу највеће еколошке катастрофе у историји нуклеарне енергије, изнова намеће преиспитивање ставова за и против њене употребе у мирнодопске сврхе. Овај и по обиму и по последицама вишеструко трагичан догађај започео је 26. априла 1986, када су експлозија и пожар уништили реакторски блок 4 Нуклеарне електране Чернобиљ у близини Кијева, у бившем СССР-у, тада највећем нуклеарном постројењу у Европи, са укупном инсталисаном снагом од 4.000 MWe.

Узрок несреће комбинација је различитих околности и људског фактора. У току теста особље електране добило је задатак да реакторски блок, који је требало да буде у режиму одобреног престанка рада, држи у оперативном погону, јер је са мреже испало друго постројење. Покушај повратка реактора у радни режим измакао је контроли оператора, тако брзо да масивна експлозија паре није могла да буде спречена. После прве експлозије наступила је и друга. Један од модела симулације несреће сугерише да је почетна експлозија откинула поклопац од 1.000 тона изнад реактора и подигла језгро за 30 метара. Језгро је експлодирало у ваздуху унутар реакторске дворане, уништавајући зграду и бацајући фрагменте горива у непосредну околину и ширу локацију електране. Током експлозије део горива и других компоненти се истопио, учвршћујући се као „лава” (corium) у доњим деловима реакторске зграде. Изложено графитно језгро се запалило, узрокујући највећи део контаминације у ваздуху, која се после неколико дана проширила широм Европе и северне хемисфере. Покушаји да се пожар угаси бацањем из хеликоптера у реактор хиљада тона лабавих чврстих материја (песак, олово, дробљени доломит, итд.) били су иницијално неуспешни. Графит је изгорео и ватра је угашена девет дана касније.

Укоштац са катастрофом најпре су се ухватили оператори у нуклеарној електрани и локални ватрогасци. Због апсорпције леталних доза радиоактивног зрачења, 31 људски живот је изгубљен. Од 28. априла почела је евакуација људи из контаминираног подручја, пре свега у непосредној околини електране, односно из града Припјата у којем су живели запослени у постројењу и њихове породице. Зона искључења од 10 км успостављена је 36 сати након несреће, а почетна евакуација обухватила је око 49.000 људи. Зона је нешто касније проширена на 30 км, што је резултирало даљом евакуацијом становништва. Укупно је из својих домова на простору данашње Украјине и Белорусије измештено око 150.000 људи.

У санацији последица учествовало је више од 500.000 људи, који су у наредних 18 месеци били ангажовани на уклањању контаминације са ширег подручја околине нуклеарног реактора, односно зоне искључења. Највећи део контаминације уклањали су добровољци, који су максималне годишње дозе зрачења, без обзира на адекватну заштитну опрему, примали за свега неколико минута рада.

Током седам месеци након несреће изграђено је склониште како би се заштитили изложени остаци зграде реактора и омогућио почетак санације. Са угашеним пожаром реактора на отвореном, следећи корак био је да се спречи ширење контаминације, услед ветра. Поред тога, кишница би могла да опере контаминацију и усмери је у подземне воде, где би могла да мигрира изван локације. Кишница би такође убрзала корозију челичне конструкције у преосталој структури реактора. Изабрано је решење да се уништени реактор затвори у огромно композитно склониште од челика и бетона, које је постало познато као „Саркофаг”, привремени објекат чија градња је трајала од јуна до краја новембра, са ограниченим животним веком од 25 година. После распада Совјетског Савеза, 1997. основан је међународни фонд за склониште у Чернобиљу како би пројектовао и изградио трајније склониште. Изградња је почела 2010. и завршена 29. новембра 2018. Животни век новог складишта је 100 година, а евентуално уклањање остатака истопљеног језгра је планирано после 2050.

Контаминација околине нуклеарне електране је уклањана у току 18 месеци после несреће. Ако се искључе контаминирани делови нуклеарне електране, укупно је уклоњено око 13 милиона тона земљишта, дрвећа и зграда из напуштених станишта Зоне искључења. Без обзира на ниске нивое зрачења, у ексклузивној Зони искључења (10 км) нису дозвољена трајна станишта људи, нити било каква употреба земљишта. У широј Зони искључења разматрају се могућности коришћења земљишта, али не и у пољопривредне сврхе.

Приближно 100.000 квадратних километара земље је контаминирано, а најтеже су погођена подручја у Белорусији, Украјини и Русији. Нижи нивои контаминације откривени су широм Европе, осим на Пиринејском полуострву. Контаминација је била неравномерно распршена, у зависности од временских услова, а већи део је депонован у планинским регионима као што су Алпи, Велшке планине и Шкотско горје. Шведска и Норвешка су такође добиле тешке падавине када се контаминирани ваздух сударио са хладним фронтом, доносећи кишу. У западној Европи мере предострожности предузете као одговор на зрачење укључивале су забрану увоза одређене хране. Студија из 2006. показала је да је контаминација „релативно ограничена, смањујући се од запада према истоку”.

У релативном поређењу ове несреће с намерном нуклеарном детонацијом у ваздуху, процењује се да је Чернобиљ ослободио око 400 пута више радиоактивног материјала од комбинованих атомских бомби бачених на Хирошиму и Нагасаки. Међутим, катастрофа у Чернобиљу ослободила је само око стоти до хиљадити део укупне радиоактивности ослобођене током тестирања нуклеарног оружја на врхунцу хладног рата.

И данас, након 40 година, и даље се воде полемике о последицама чернобиљске несреће по људско здравље. Процене смртних случајева у великој мери варирају услед примене различитих методологија и података. Тешко је проценити и укупне економске и социјалне аспекте несреће. Има и тврдњи да су трошкови санације довели до економског колапса СССР-а. У деценији после чернобиљске несреће успорена је градња или су заустављене поруџбине за изградњу нових нуклеарних електрана широм западних земаља. С друге стране, сигурност реакторских постројења значајно је повећана изградњом и унапређеним дизајном реактора генерације 3, а након несреће у Фукушими и генерације 3+. Сви реактори прошли су тестове сигурности у раду, уложена су значајна средства у додатна побољшања система који елиминишу могућност људских грешака. Много је урађено и на развоју сигурносне културе запослених у нуклеарним електранама, а унапређене су и процедуре за адекватне реакције оператора у свим могућим критичним ситуацијама. Због свега тога, готово са стопроцентном сигурношћу се може рећи да је у савременим нуклеарним постројењима понављање чернобиљског сценарија потпуно немогуће.

Време несреће у Чернобиљу у потпуности се преклопило с доношењем одлуке о изградњи НЕ „Превлака” у Хрватској, друге нуклеарне електране у СФРЈ, коју је требало да следи изградња још три нуклеарне електране у Југославији. Све четири су планиране са инсталисаном снагом од по 1.000 MWe. Програм припреме за ову изградњу спровођен је од 1982, припремама техничке документације за међународни тендер, који је и расписан 1984. Након интензивних преговора са заинтересованим испоручиоцима, извршена је евалуација примљених понуда и донесена стручна одлука о избору најповољнијег понуђача. Предлог је био на на столу председника Савезног извршног већа 20. априла 1986.

После објављивања вести о нуклеарној несрећи и у јавности неретких предимензионираних најава о могућим последицама, одржана је седница Савезне скупштине на којој је представљен предлог нуклеарног програма, дата образложења и предложено доношење позитивне одлуке. Резултат је био апсолутно одбијање да се о предлогу и расправља, а 1989. донет је мораторијум не само на градњу нуклеарних електрана у СФРЈ већ и на нуклеарна истраживања у вези са нуклеарним горивним циклусом. Према мишљењу многих енергетичара, то је била погрешна одлука, која је, између осталог, резултирала укидањем образовних програма везаних за нуклеарну енергију, заустављањем пројеката у научноистраживачким институтима и одустајањем од технолошког развоја у том правцу.

Данас, 40 година након чернобиљске катастрофе, живимо у свету у којем су се за четири деценије десиле промене равне онима за које су у неким ранијим развојним фазама човечанства била потребна четири века. Временска дистанца, глобална „глад” за изворима енергије и све већа потреба за њеним коришћењем у свакодневном животу намећу да се у непристрасном сагледавању онога што се десило и утицајима тог акцидента на будућу примену нуклеарне енергије користи искључиво аналитички приступ, заснован на чињеницама и научним сазнањима. На тај начин, и као глобална заједница и као друштво, имаћемо јасну и што мање магловиту слику којим правцем даље.

*Међународни експерт

**Директор Директората за радијациону и нуклеарну сигурност и безбедност Србије

***Саветник директора

На нуклеарну безбедност Србије мотре 33 мерне станице

Наша земља у претходној деценији значајно је осавременила систем ране најаве нуклеарног или радиолошког акцидента, који је у надлежности Директората за радијациону и нуклеарну сигурност и безбедност Србије. Систем обухвата 33 аутоматске мерне станице, које 24 часа дневно мере јачину амбијенталног еквивалента дозе гама зрачења у ваздуху, као и централни сервер са софтвером за управљање и обраду података. Резултати мерења се у реалном времену објављују на Eвропској мрежи за размену радиолошких података (ЕУРДЕП). У случају повећања радиоактивности изнад дозвољеног нивоа систем аутоматски активира упозорење. Део овог система је и мерна станица која у реалном времену контролише радиоактивност реке Дунав. Овај мерни уређај инсталиран је близу границе са Мађарском, како би се контролисала радиоактивност Дунава низводно од НЕ „Пакш” у Мађарској.