Odjeci eksplozije straha

Svaka godišnjica nuklearne nesreće u Černobilju, po opštem mišljenju najveće ekološke katastrofe u istoriji nuklearne energije, iznova nameće preispitivanje stavova za i protiv njene upotrebe u mirnodopske svrhe. Ovaj i po obimu i po posledicama višestruko tragičan događaj započeo je 26. aprila 1986, kada su eksplozija i požar uništili reaktorski blok 4 Nuklearne elektrane Černobilj u blizini Kijeva, u bivšem SSSR-u, tada najvećem nuklearnom postrojenju u Evropi, sa ukupnom instalisanom snagom od 4.000 MWe.

Uzrok nesreće kombinacija je različitih okolnosti i ljudskog faktora. U toku testa osoblje elektrane dobilo je zadatak da reaktorski blok, koji je trebalo da bude u režimu odobrenog prestanka rada, drži u operativnom pogonu, jer je sa mreže ispalo drugo postrojenje. Pokušaj povratka reaktora u radni režim izmakao je kontroli operatora, tako brzo da masivna eksplozija pare nije mogla da bude sprečena. Posle prve eksplozije nastupila je i druga. Jedan od modela simulacije nesreće sugeriše da je početna eksplozija otkinula poklopac od 1.000 tona iznad reaktora i podigla jezgro za 30 metara. Jezgro je eksplodiralo u vazduhu unutar reaktorske dvorane, uništavajući zgradu i bacajući fragmente goriva u neposrednu okolinu i širu lokaciju elektrane. Tokom eksplozije deo goriva i drugih komponenti se istopio, učvršćujući se kao „lava” (corium) u donjim delovima reaktorske zgrade. Izloženo grafitno jezgro se zapalilo, uzrokujući najveći deo kontaminacije u vazduhu, koja se posle nekoliko dana proširila širom Evrope i severne hemisfere. Pokušaji da se požar ugasi bacanjem iz helikoptera u reaktor hiljada tona labavih čvrstih materija (pesak, olovo, drobljeni dolomit, itd.) bili su inicijalno neuspešni. Grafit je izgoreo i vatra je ugašena devet dana kasnije.

Ukoštac sa katastrofom najpre su se uhvatili operatori u nuklearnoj elektrani i lokalni vatrogasci. Zbog apsorpcije letalnih doza radioaktivnog zračenja, 31 ljudski život je izgubljen. Od 28. aprila počela je evakuacija ljudi iz kontaminiranog područja, pre svega u neposrednoj okolini elektrane, odnosno iz grada Pripjata u kojem su živeli zaposleni u postrojenju i njihove porodice. Zona isključenja od 10 km uspostavljena je 36 sati nakon nesreće, a početna evakuacija obuhvatila je oko 49.000 ljudi. Zona je nešto kasnije proširena na 30 km, što je rezultiralo daljom evakuacijom stanovništva. Ukupno je iz svojih domova na prostoru današnje Ukrajine i Belorusije izmešteno oko 150.000 ljudi.

U sanaciji posledica učestvovalo je više od 500.000 ljudi, koji su u narednih 18 meseci bili angažovani na uklanjanju kontaminacije sa šireg područja okoline nuklearnog reaktora, odnosno zone isključenja. Najveći deo kontaminacije uklanjali su dobrovoljci, koji su maksimalne godišnje doze zračenja, bez obzira na adekvatnu zaštitnu opremu, primali za svega nekoliko minuta rada.

Tokom sedam meseci nakon nesreće izgrađeno je sklonište kako bi se zaštitili izloženi ostaci zgrade reaktora i omogućio početak sanacije. Sa ugašenim požarom reaktora na otvorenom, sledeći korak bio je da se spreči širenje kontaminacije, usled vetra. Pored toga, kišnica bi mogla da opere kontaminaciju i usmeri je u podzemne vode, gde bi mogla da migrira izvan lokacije. Kišnica bi takođe ubrzala koroziju čelične konstrukcije u preostaloj strukturi reaktora. Izabrano je rešenje da se uništeni reaktor zatvori u ogromno kompozitno sklonište od čelika i betona, koje je postalo poznato kao „Sarkofag”, privremeni objekat čija gradnja je trajala od juna do kraja novembra, sa ograničenim životnim vekom od 25 godina. Posle raspada Sovjetskog Saveza, 1997. osnovan je međunarodni fond za sklonište u Černobilju kako bi projektovao i izgradio trajnije sklonište. Izgradnja je počela 2010. i završena 29. novembra 2018. Životni vek novog skladišta je 100 godina, a eventualno uklanjanje ostataka istopljenog jezgra je planirano posle 2050.

Kontaminacija okoline nuklearne elektrane je uklanjana u toku 18 meseci posle nesreće. Ako se isključe kontaminirani delovi nuklearne elektrane, ukupno je uklonjeno oko 13 miliona tona zemljišta, drveća i zgrada iz napuštenih staništa Zone isključenja. Bez obzira na niske nivoe zračenja, u ekskluzivnoj Zoni isključenja (10 km) nisu dozvoljena trajna staništa ljudi, niti bilo kakva upotreba zemljišta. U široj Zoni isključenja razmatraju se mogućnosti korišćenja zemljišta, ali ne i u poljoprivredne svrhe.

Približno 100.000 kvadratnih kilometara zemlje je kontaminirano, a najteže su pogođena područja u Belorusiji, Ukrajini i Rusiji. Niži nivoi kontaminacije otkriveni su širom Evrope, osim na Pirinejskom poluostrvu. Kontaminacija je bila neravnomerno raspršena, u zavisnosti od vremenskih uslova, a veći deo je deponovan u planinskim regionima kao što su Alpi, Velške planine i Škotsko gorje. Švedska i Norveška su takođe dobile teške padavine kada se kontaminirani vazduh sudario sa hladnim frontom, donoseći kišu. U zapadnoj Evropi mere predostrožnosti preduzete kao odgovor na zračenje uključivale su zabranu uvoza određene hrane. Studija iz 2006. pokazala je da je kontaminacija „relativno ograničena, smanjujući se od zapada prema istoku”.

U relativnom poređenju ove nesreće s namernom nuklearnom detonacijom u vazduhu, procenjuje se da je Černobilj oslobodio oko 400 puta više radioaktivnog materijala od kombinovanih atomskih bombi bačenih na Hirošimu i Nagasaki. Međutim, katastrofa u Černobilju oslobodila je samo oko stoti do hiljaditi deo ukupne radioaktivnosti oslobođene tokom testiranja nuklearnog oružja na vrhuncu hladnog rata.

I danas, nakon 40 godina, i dalje se vode polemike o posledicama černobiljske nesreće po ljudsko zdravlje. Procene smrtnih slučajeva u velikoj meri variraju usled primene različitih metodologija i podataka. Teško je proceniti i ukupne ekonomske i socijalne aspekte nesreće. Ima i tvrdnji da su troškovi sanacije doveli do ekonomskog kolapsa SSSR-a. U deceniji posle černobiljske nesreće usporena je gradnja ili su zaustavljene porudžbine za izgradnju novih nuklearnih elektrana širom zapadnih zemalja. S druge strane, sigurnost reaktorskih postrojenja značajno je povećana izgradnjom i unapređenim dizajnom reaktora generacije 3, a nakon nesreće u Fukušimi i generacije 3+. Svi reaktori prošli su testove sigurnosti u radu, uložena su značajna sredstva u dodatna poboljšanja sistema koji eliminišu mogućnost ljudskih grešaka. Mnogo je urađeno i na razvoju sigurnosne kulture zaposlenih u nuklearnim elektranama, a unapređene su i procedure za adekvatne reakcije operatora u svim mogućim kritičnim situacijama. Zbog svega toga, gotovo sa stoprocentnom sigurnošću se može reći da je u savremenim nuklearnim postrojenjima ponavljanje černobiljskog scenarija potpuno nemoguće.

Vreme nesreće u Černobilju u potpunosti se preklopilo s donošenjem odluke o izgradnji NE „Prevlaka” u Hrvatskoj, druge nuklearne elektrane u SFRJ, koju je trebalo da sledi izgradnja još tri nuklearne elektrane u Jugoslaviji. Sve četiri su planirane sa instalisanom snagom od po 1.000 MWe. Program pripreme za ovu izgradnju sprovođen je od 1982, pripremama tehničke dokumentacije za međunarodni tender, koji je i raspisan 1984. Nakon intenzivnih pregovora sa zainteresovanim isporučiocima, izvršena je evaluacija primljenih ponuda i donesena stručna odluka o izboru najpovoljnijeg ponuđača. Predlog je bio na na stolu predsednika Saveznog izvršnog veća 20. aprila 1986.

Posle objavljivanja vesti o nuklearnoj nesreći i u javnosti neretkih predimenzioniranih najava o mogućim posledicama, održana je sednica Savezne skupštine na kojoj je predstavljen predlog nuklearnog programa, data obrazloženja i predloženo donošenje pozitivne odluke. Rezultat je bio apsolutno odbijanje da se o predlogu i raspravlja, a 1989. donet je moratorijum ne samo na gradnju nuklearnih elektrana u SFRJ već i na nuklearna istraživanja u vezi sa nuklearnim gorivnim ciklusom. Prema mišljenju mnogih energetičara, to je bila pogrešna odluka, koja je, između ostalog, rezultirala ukidanjem obrazovnih programa vezanih za nuklearnu energiju, zaustavljanjem projekata u naučnoistraživačkim institutima i odustajanjem od tehnološkog razvoja u tom pravcu.

Danas, 40 godina nakon černobiljske katastrofe, živimo u svetu u kojem su se za četiri decenije desile promene ravne onima za koje su u nekim ranijim razvojnim fazama čovečanstva bila potrebna četiri veka. Vremenska distanca, globalna „glad” za izvorima energije i sve veća potreba za njenim korišćenjem u svakodnevnom životu nameću da se u nepristrasnom sagledavanju onoga što se desilo i uticajima tog akcidenta na buduću primenu nuklearne energije koristi isključivo analitički pristup, zasnovan na činjenicama i naučnim saznanjima. Na taj način, i kao globalna zajednica i kao društvo, imaćemo jasnu i što manje maglovitu sliku kojim pravcem dalje.

*Međunarodni ekspert

**Direktor Direktorata za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije

***Savetnik direktora

Na nuklearnu bezbednost Srbije motre 33 merne stanice

Naša zemlja u prethodnoj deceniji značajno je osavremenila sistem rane najave nuklearnog ili radiološkog akcidenta, koji je u nadležnosti Direktorata za radijacionu i nuklearnu sigurnost i bezbednost Srbije. Sistem obuhvata 33 automatske merne stanice, koje 24 časa dnevno mere jačinu ambijentalnog ekvivalenta doze gama zračenja u vazduhu, kao i centralni server sa softverom za upravljanje i obradu podataka. Rezultati merenja se u realnom vremenu objavljuju na Evropskoj mreži za razmenu radioloških podataka (EURDEP). U slučaju povećanja radioaktivnosti iznad dozvoljenog nivoa sistem automatski aktivira upozorenje. Deo ovog sistema je i merna stanica koja u realnom vremenu kontroliše radioaktivnost reke Dunav. Ovaj merni uređaj instaliran je blizu granice sa Mađarskom, kako bi se kontrolisala radioaktivnost Dunava nizvodno od NE „Pakš” u Mađarskoj.