Nesreća koja nije mogla da bude zataškana

Černobiljska katastrofa i pokušaji tadašnjeg sovjetskog rukovodstva da prikrije ovaj događaj, sve dok o akcidentu 29. aprila nije počela da piše evropska štampa, obrađeni su u knjizi istoričarke Nataše Tid „Kratka istorija sveta u 50 laži” (Izdanje „Laguna”, prevod Saša Novaković). Autorka podseća da je Sovjetski Savez bio globalni lider u proizvodnji atomske energije, ali da je imao najslabiji sistem bezbednosti u tom sektoru. Još u septembru 1957. došlo je do havarije u postrojenju za proizvodnju plutonijuma „Majak” – nuklearni otpad nije adekvatno odlagan, što je dovelo do hemijske eksplozije i radijacije. Evakuacija je usledila tek posle sedam dana, i to za samo 11.000 ljudi kojima su saopšteni lažni razlozi za preseljenje. Ta katastrofa je temeljno zataškana, tako da je javnost za nju saznala tek posle raspada Sovjetskog Saveza 1991. Pre 1986. dogodio se niz akcidenata, uključujući i onaj iz 1975. u Lenjingradskoj atomskoj centrali i drugi 1982. u Černobilju. U oba slučaja došlo je do radijacije u elektrani i najbližem okruženju, ali reaktori su spaseni.

Ukrajinska novinarka Ljubov Kovaljevska iz lokalnih černobiljskih novina tvrdila je da se tokom izgradnje tamošnje nuklearne elektrane stalno kuburilo s nedostatkom radne snage, da je bilo problema zbog neodgovarajućih materijala i manjka opreme. Samo mesec dana pre nesreće u Černobilju, Kovaljevska je objavila tekst u kojem otkriva brojne zataškane bezbednosne propuste u elektrani. Njen članak s ironičnim naslovom „Ne tako privatno pitanje”, rukovodioci elektrane odbacili su kao gomilu laži.