Čast i ugled na stubu srama

Ako izbrišemo iz zakona uvredu, onda treba da vratimo klevetu. Čast i ugled ne bi imali baš nikakvu zaštitu ako dođe do dekriminalizacije uvrede, a ta ideja mogla se čuti nedavno kada je glavni urednik jednog dnevnog lista odlučio da ide u zatvor umesto da plati novčanu kaznu na koju je osuđen zbog uvrede.

Javni prostor danas je mnogo veći nego što je nekada bio. Mogućnosti za širenje uvreda i laži postale su beskonačne. Bilo gde na nekoj društvenoj mreži, na primer na „Tviteru”, mogu da napišem bilo šta, recimo da je jedan moj kolega, poznati novinar, trovao našeg glavnog urednika. Ako ukinemo uvredu, kao što smo ukinuli klevetu, šta on tada može da preduzme kako bi dokazao da lažem i zaštitio svoju čast i ugled?

Mogao bi samo da pokrene parnični postupak, u kome bi dokazivao da je zbog mog tvita pretrpeo nematerijalnu štetu zbog duševne boli – jer je imao problema u poslovnom i privatnom okruženju, da su kolege i prijatelji počeli da ga izbegavaju, a članovi porodice bili pod velikim stresom, jer su moj tvit preneli mnogi tabloidi i pravili od njega udarne priče na naslovnim stranama, a o tome se raspravljalo i u televizijskim emisijama. Kolega bi pred sudom mogao da dokazuje da je zbog ove laži imao zdravstvenih problema, pa je morao da uzme bolovanje, zbog čega bi tražio i naknadu materijalne štete za izgubljenu dobit. Sud bi ocenjivao da li šteta postoji i dosudio odštetu.

Ako bi, međutim, u Krivičnom zakoniku postojalo krivično delo klevete, onda bih ja morala da sudu pružim dokaze da je on zaista, daleko bilo, sipao uredniku otrovni prašak svakoga dana kada su u obližnjem restoranu ili u redakciji pili kafu. Morala bih da pribavim lekarske izveštaje o, daleko bilo, narušenom zdravlju urednika, pa i video-snimke koji dokazuju navodno trovanje. Ukoliko ne bih uspela da dokažem svoje tvrdnje, sud bi ocenio da su neistinite, a ja bih bila kažnjena – krivično. Ušla bih u kaznenu evidenciju kao osuđivano lice i morala da uplatim u državni budžet veliku novčanu kaznu. Svi mediji bi objavili osuđujuću presudu.

I to nije sve. Na osnovu krivične presude, kolega bi mogao da me tuži i parnično, pa bih i njemu lično morala da uplatim na račun dosuđeni iznos odštete.

Ne može, dakle, nekažnjeno u javnom prostoru da se kaže baš sve što vam padne na pamet. Isto tako, ako imate pouzdana saznanja i dokaze o tome da je neko prevarant, lopov, plaćenik kriminalaca, nasilnik, pedofil, trovač, potencijalni ubica, da je korumpiran ili na drugi način zloupotrebljava svoj položaj, čime čini krivično delo – za to postoje institucije, kao što su tužilaštvo i policija, kojima treba podneti prijavu.

Mediji su svakako efikasno sredstvo za „osudu pre suda”, jer se na društvenim mrežama, u televizijskim emisijama i na stranicama štampe ovakve „prijave” mnogo brže šire, umnožavaju i nadograđuju. Dok stvar stigne to tužilaštva i suda, oklevetani je već u medijima osuđen i stavljen na stub srama.

Postoji značajna razlika između klevete i uvrede. Kleveta je teže krivično delo. Postoji onda kada je izneto nešto što nije istina, dakle – laž, koja može da naškodi časti i ugledu oklevetanog. Uvreda može biti i nešto što je istina, ali je izneto na uvredljiv i omalovažavajući način koji teško pogađa uvređenog. To može biti „negativni vrednosni sud”, na primer ako se za nekoga kaže da je glup ili se upotrebljavaju psovke i druge pogrdne i vulgarne reči. Uvreda može biti i uzvraćena, a u tom slučaju sud može osloboditi od kazne onoga ko je prvi počeo. Kod klevete to nije bilo moguće.

Sud uvek mora da osudi za klevetu onoga ko je tužen i ne dokaže svoje neistinite tvrdnje, ali za uvredu ne mora biti doneta osuđujuća presuda, jer sud u svakom konkretnom slučaju ocenjuje da li je nešto za nekoga uvredljivo.

Kod klevete je teret dokazivanja na okrivljenom i to je bio izuzetak od opšteg pravila da tužilac treba da dokazuje navode tužbe. Ovde je obrnuto. Postoji pretpostavka laži, a okrivljeni treba da dokazuje svoju „nevinost” time što će dokazati da je tvrdnja zbog koje je tužen – istinita. Ako ne dokaže – kriv je.

Srbija, međutim, više nema ovo krivično delo. Ono je 2012. godine izbrisano iz Krivičnog zakonika, što je tada ocenjeno kao veliki doprinos slobodi govora. Ispostavilo se da je time data i dozvola za mnoge laži koje su svesno, sa umišljajem, iznete u medijima i javnom prostoru uopšte. Nedavno je Republika Srpska ponovo kriminalizovala klevetu, pa se sada govori o tome da bi ona mogla biti vraćena i u naše kazneno zakonodavstvo, ako ne kao krivično delo, a ono makar kao prekršaj.

Krivično gonjenje se i za klevetu nekada, a sada samo za uvredu, preduzima po privatnoj krivičnog tužbi, a može se izreći samo novčana kazna. Ko nema da plati – može da „trampi” jednu hiljadu dinara za dan proveden u zatvoru. Za sada je tako. Stručnjaci predlažu da se ubuduće za uvredu novčana kazna ne može zameniti zatvorom, već da se ima izvršiti prinudnom naplatom. Za to bi bili nadležni javni izvršitelji. Kao i u drugim slučajevima – plenili bi pokretne stvari ili aktivirali administrativnu zabranu na platu.