Земунац који је певао и на двору

Мирко Шоуц, композитор, диригент, аранжер, пијаниста, легенда српског џеза, преминуо је у 90. години оставивши за собом дубок траг као аутор и извођач. Рођен је 1933. године, а већ са пет година имао је први професионални наступ. Одрастао је у предратном Земуну, певао на двору, о чему је у то време писала и „Политика”.

Прве музичке искораке направио је свирајући на усној хармоници песму „Голубице бела” у родном дому кројача Виктора Шоуца и Катице Тот. Усну хармонику брзо је изгустирао, па је његова мајка отишла у Београд и у продавници „Скала” купила му малу дијатонску хармонику. Мали Мирко брзо је научио да свира све што је његов отац слушао на свом грамофону, са великом трубом.

– То су брзо схватили шегрти мог оца и наговорили ме да свирам поред тезге где су продавали рекле и чакшире. Убрзо се око мене окупило двадесетак људи који нису уопште могли да верују да мали дечак тако добро свира. Затим би шегрти скинули своје качкете, покупили бакшиш и ставили га себи у џепове. То је убрзо чуо мој отац и ја сам добио батине, јер је у то време било незамисливо да син познатог шнајдера буде музичар – сећао се у једном од интервјуа за „Политику” музички уметник.

Међу људима који су чули дечака нашао се и Александар Саша Теодоровић, који је запањен отишао у Шоуцову кројачку радњу „Бело јагње”, где је затекао дечакову мајку. Упитао је ко је дечака научио да свира.

– Нико – узвратила је.

– Нико? Невероватно!...

Убедио је Теодоровић Миркову мајку да оде у Праг и купи малу клавирску хармонику са две октаве и 32 баса.

– Ваш син се мора бавити музиком, он је чудо од детета. Ја ћу га подучавати – рекао је Теодоровић.

Убрзо је Мирко, сам или са Сашиним ансамблом, свирао на готово свим свечаностима, баловима и маскенбалима којих је у то време било много. У предратном Београду сваки бал је обавезно почињао „Краљевим колом”. Први јавни наступ је имао у Основној школи „Краљ Петар Први” поводом почетка школске године, а врло брзо је почео да наступа у тада чувеном „Родином позоришту”.

– Једном се Саша досетио да у позоришту приредимо малу атракцију. Требало је да свирам песму из филма „Ја звиждим”, који се управо приказивао. Одвео ме је у биоскоп, брзо и лако сам упамтио мелодију, записао је и навежбао. Пре почетка приредбе инспицијент је изричито тражио да свирам само једну песму. „Молим вас, нема свирања на ’још’”, рекао је. Кад сам одсвирао ову мелодију проломио се огроман аплауз, бацали су цветиће на бину уз повике „Јоооош!” (тада је публика уместо данашњег „бис” узвикивала „још”) – присећао се Мирко Шоуц…

Врло брзо после тога „Политика” и „Време” су крупним насловима објавили: „Мали Мирко Шоуц, чудо од детета, од сада наступа на Коларцу”. Музички вундеркинд је редовно наступао у најпознатијој дворани, најчешће сам, затим у дуету са сестром Ружицом.

Убрзо је уследио позив са краљевог двора, који су родитељи Мирка Шоуца примили преко радија, јер тада није било телефона. Припреман је концерт за краљевску породицу поводом Материца, 24. децембра 1939. године. Жеља краља Петра Другог била је да окупи најталентованију децу из целе земље и стипендира њихово школовање да би постали уметничка будућност.

Мали музички виртуоз Мирко Шоуц одлазио је на двор више пута. Како су изгледали сусрети шестогодишњег дечака и краља, казивао је за „Политику”:

– Краљ би ме ставио на колено и увек је тражио да му прво одсвирам песму „Ај, кад сам синоћ пошла из дућана”. Волео је и друге народне песме: „Ој, Мораво”, „Оро се вије”, „Ој, јаворе, јаворе”. Док сам свирао, било ми је интересантно да се огледам у његовим беспрекорно сјајним црним лакованим ципелама. Нажалост моје лепо детињство нагло је прекинуто, дошао је рат. После сплета низа несрећних околности, једина могућност за преживљавање целе породице била је да почнем да свирам у кафани. Била су то страшна времена, ни сам не знам како сам остао жив и здрав. Почео сам да свирам у „Ловцу”, у Змај Јовиној улици, преко пута куће у којој смо живели – сећао се Мирко Шоуц који је завршио Нижу музичку школу у Земуну и Средњу музичку школу „Мокрањац”, теоретски одсек и клавир.

На Музичкој академији у Београду, 1960. године, Шоуц је дипломирао клавир у класи професорке Милице Марјановић, теорију у класи професора Марка Тајчевића, са просечном оценом 10. После завршених студија запошљава се у Радио Београду и оснива „Ансамбл Мирка Шоуца”. Био је један је од зачетника, најпознатијих композитора и интерпретатора џез музике на овим просторима, а посебно је познат и цењен као виртуоз на џез хармоници. Аутор је преко 200 наслова различитих жанрова: џез, дечја, забавна и музика у духу староградских песама. За свој стваралачки рад награђен је бројним, најпрестижнијим наградама.

Прича о Мирку Шоуцу не би била комплетна без помињања бројних признања, међу њима и награду за животно дело, Орден рада са златним венцем, Златни микрофон... Круна његовог животног опуса, како је говорио, јесте његова кћерка Весна Шоуц, професор на Факултету музичке уметности у Београду и диригент.