Песма мераклијска, а судбина трагична

Врање, фебруара 1969. године. Док су се ситна киша и студен увлачили у сваки део тела, улицама се кретала погребна поворка. Иза ковчега је корачала најближа родбина, а мало подаље оркестар је тихо свирао популарну мелодију „Димитријо, сине Митре”.

– Оде наша Стана Аврамовић Караминга – тихо, готово за себе прозборила је жена забрађена црном марамом. – Оде Стана, ал' остаде песма. Певала је и стварала песме пуне мерака и севдаха, али ју је једна највише прославила она о Димитрију.

Мелодија је настала на основу истинитог догађаја и приче коју је чула од својих родитеља, пре свега од оца Томе Караминге, а народу ју је дала на дар 1919. године. Певала ју је деценијама, мењајући и допуњавајући поједине реченице и стихове.

Јунак песме Димитрије био је Томин сестрић. Становао је у кући близу чесме „Ђеренке”, бавио се трговином и оженио прелепом девојком за коју се говорило „да од Врање па до Ниш једна је чапк'н Стана”.

Писани траг о песми, Димитрију, његовој тужној судбини и жени Стани забележио је Врањанац Момчило Златановић, књижевник и универзитетски професор, у књизи „Народно песништво јужне Србије” (издавач Народни музеј у Врању), остављајући будућим генерацијама сазнање како је настала ова песма и ко су њени главни актери.

Умрла на порођају

Димитрије је важио за наочитог, сналажљивог, вредног, а пре свега за нежног и пажљивог мужа. Стану је много волео, али нису имали деце, што је целој породици представљало велики терет. Нарочито је у томе предњачила његова мајка Боса која би га, кад крене у цркву, обавезно испраћала речима: „Ајде, сине, ајде, па и дете поведи, најмало, средњо или најстаро!

Стану су такве речи погађале у срце, цепале јој душу, а онда је и Димитрије почео да се мења. Иако је жену волео, говорећи „да је много убава”, често јој је замерао што немају пород.

Притиснута психичким патњама и сатерана готово у ћорсокак, једног дана узима конопац с циљем да се обеси. Више не може да издржи свекрвино зановетање, увреде, двосмислене поруке. Срећом, трагедију спречава Софка Банина која јој предлаже другачије решење: „Стано, ћерко, кршни малко, кршни. Не турај конопац на гушу.” Послушала ју је, и после извесног времена породица је сазнала „да је носећа”. Од тог тренутка сви су се према њој опходили нежно и брижно, не дозвољавајући јој да ради било какве, посебно тешке послове. Имала је око 40 година кад је требало да се породи и кад се догодила велика трагедија: дете је преживело на порођају, она није. Породицу је притисла велика туга, посебно Димитрија.

А онда завршни ударац који га је не само дотукао, већ и одвео у смрт. Прошло је седам дана од Станине сахране кад је Тома Караминга повукао Димитрија у страну да остали не чују: „Е, сад да знајеш... Значи, она је била родна, а ти неси... Ти си за све крив!”

Омиљена чесма „Ђеренка”

Димитрије то, очигледно, није могао да поднесе. Пре него што је с родбином кренуо да посети женин гроб и да га залије сузама, за појас је заденуо пиштољ. Тамо, на свежој хумци себи одузима живот, пуцајући из пиштоља.

– Поред моје Стане да ме покопате – изговорио је и повукао ороз.

Чаршијом се, брзином муње, пронела вест о трагедији на гробљу. Због велике жалости, а вероватно и због гриже савести, неколико дана после синовљеве смрти умире баба Боса. Напрасно је умро и Тома Караминга.

О свему томе се, посебно у дугим зимским ноћима, много и често говорило у породици Стане Аврамовић, па и у целом Врању. Талентована за певање, одана мераку и севдаху, имала је дара да пише песме, а онда и да их пева. Неке су биле њене, друге нису. „Димитрије” је био потпуно њен, истинско њено чедо. Песма тужна, омиљена, а ипак саткана за вечност.

– Колико сам успео да сазнам – за живота је записао Златановић – Стана је песму слушала на радију и телевизији и грдно се љутила на певаче што текст скраћују, а и мелодију преиначују.

Посебно место у Станином животу (баш као и у животу Димитријеве Стане) имала је чесма „Ђеренка”, омиљено место окупљања младића и девојака из тог дела врањанске чаршије. Како су женска чељад у то доба могла да певају само у кући, до изражаја су долазили момци лепог гласа који су певали омиљене варошке песме. Девојке су то слушале, неке крај чесме, а неке из оближњих дворишта и башта. По воду су долазиле читаве породице, а најчешће су мајке слале своје ћерке. Димитријева мајка је, очигледно, сумњала у снаху, говорећи сину како с кантама често иде на чесму „Ђеренку” и да га тамо вара. Он јој је, међутим, увек одговарао речима: „Ако мајко, ако мајко, барем је убава/Кад сам бећар био, мајко, порте сам рипаја/Порте сам рипаја, кроз Рудину сам бегаја/Кроз Рудину сам бегаја, на Грудобран спаја...”

Стану су називали и меценом врањанске градске песме. Песму о Димитрију оставила је у аманет да траје не само у Врању и околини, већ свуда где се приређују славља и где је весело. На репертоару музичара „Димитријо, сине Митре” је међу најжалоснијим и најтраженијим, истовремено и добро плаћеним песмама. Права мераклијска, чији су јунаци имали трагичне судбине.

УЗОР ПЕВАЧИМА

Стана Аврамовић Караминга важила је за угледну врањанску певачицу, истовремено и узор многим певачима које је подучавала како да певају „старинске” песме, омиљене код публике. Посебно се дружила са Дивном Митић Шпурка. Нико није могао да их превазиђе у извођењу песме о Димитрију. За Дивну кажу да је толико била сензибилна да је често певала и плакала, јер је целу мелодију доживљавала веома емотивно.

ТУЖНА КОШТАНИНА СУДБИНА

Међу онима који су обележили песму и дерт у Врању свакако је и Коштана коју је писац Бора Станковић „ставио” и у своја књижевна дела. Коштана је постојала и звала се Малика Еминовић. Знали су је као врхунску ромску певачицу која је с оцем и братом певала по кафанама и приватним слављима. Нажалост, слава је брзо прошла, а она је завршила у беди и сиромаштву. Текст о њој штампан је у „Политици” од 6. априла 1941. године, која се тешко може наћи, јер је тог дана бомбардован Београд. Хтела је Малика да поново запева и да затресе даире, али је њеним телом тог тренутка, па и пре тога, овладала старост и беда. Од свега су остале само успомене и сећања на дане који су доносили љубав, усхићење, славу и новац.