Прве банке

Прве банке су вероватно настале у древном Ираку. Зна се да су прве кредитне банке, у другом миленијуму пре н. е., основале свештенице вавилонских храмова. Како су се њихове зараде акумулирале у велика богатства, биле су у позицији да позајмљују новац за пословне подухвате које је предузимало особље храмова и њихове породице. Слично су и у древној Грчкој велики храмови имали прави монопол на банкарство, почињући са држањем вредности у депозиту за богате а касније прелазећи на позајмљивање.

Комерцијално банкарство какво данас познајемо почело је у Вавилону у VII веку пре н. е. и вероватно се развило до краја шестог века. Услови кредитирања, написани на глиненим таблицама, били су веома јасни. Ако је друштвени положај зајмотражиоца био добар, он је кредит једноставно враћао (одређену количину сребра) са каматом, обично од 20 до 30 одсто годишње. Ако је положај зајмотражиоца био под сумњом, банка није зарачунавала камату али је као осигурање преузимала контролу над неком његовом својином (кућом, комадом земље или робом). То јој је доносило приход док је кредит био у отплати а својину је задржавала ако новац није у потпуности враћен. Знамо да је било много неплатиша – будући да је постојао обичај да се кредитна таблица поломи кад се дуг отплати. Неколико десетина сачуваних таблица сигурно представљају запис за оне несрећнике чија су својина и добра заплењени.

Са овако повољним условима, банкарске династије, као што су Егиби и Синови Вавилона, стекле су невероватна богатства која су ускоро превазишла и богатства храмова, па чак и државе. Током V века пре н. е. породица Марашу из града Нипура зарачунавала је земљопоседницима камату од 40 до 70 одсто, у настојању да парира порезима наметнутим од Персијског царства које је тада владало Вавилоном. Зато није чудно што је Марашу банка дошла до власништва и имала хипотеку над већином земље и канала у околини града, као и над крдима стоке и рибњацима.

(/slika2)Најкомплекснији банкарски систем древног света био је онај који су, неколико векова касније, развили Птоломеји у Египту. Кроз цело краљевство протезала се мрежа краљевских банака са хиљадама чиновника – све организовано из седишта у Александрији. У главном граду сваког округа постојале су провинцијалне банке, па чак и локалне филијале у малим градовима. Овај државни банкарски систем имао је три главне делатности: да помогне прикупљање државних пореза и прихода; да узима новац на штедњу од појединаца и да га исплаћује по захтеву; и да ради као мењачница. Банкарска провизија је вероватно била главни извор кредита, више него камате на кредите. У Египту (после 30. пре н. е.) контрола банака била је јавна служба која је указивала на то да банкари нису баш много зарађивали.

У другим деловима Римског царства банкарство је било мање развијено, јер је то био приватни систем углавном у рукама Грка, лоциран у источном Медитерану, у главним храмовима. У Европи су банке нестале после пада империје, у 5. веку нове ере.

Арапски свет је у IX веку развио веома комплексну банкарску мрежу. Извори помињу банке са седиштима у Багдаду и филијалама у другим градовима. Оне су водиле посао углавном коришћењем чекова (sakk на арапском) који су били гарантовани обвезницама а трансферисани кредитним писмима, тако да је било могуће издати чек у Багдаду а уновчити га у Мароку. Већина банкара исламског света били су хришћани и Јевреји, због тога што Куран забрањује зарачунавање камата.

Почеци европског банкарства могу се пратити од 808. године нове ере, кад су се јеврејски трговци у северној Италији удружили да направе примитивни облик банке за депоновање новца. Модерне банке су се први пут развиле у Европи касног 12. века у Венецији, кад је та велика поморска држава наметнула посебан порез држављанима за рат који је водила и на истоку и на западу. Тај износ (нем. banck) у готовини надгледао је посебни комитет који је коначно прерастао у банку.