Од Београда, преко Лагоса до Венеције

Овогодишње венецијанско Бијенале архитектуре у фокусу ће имати Африку и афричку дијаспору – тај колоритни континент и разгранату мрежу његових народа широм света. Под кустоском палицом Лесли Локо, професорке и романописца, и слоганом „Лабораторија будућности”, вернисаж је заказан за 18. мај, званичан почетак за 20. мај, а на смотри која ће трајати до 26. новембра, Србију ће од 19. маја у нашем павиљону у Ђардинима представљати рад „У рефлексијама…” ауторског тима у којем су Ива Њуњић и Тихомир Дичић. Они пут Венеције крећу управо за првомајске празнике.

Kако саопштавају из наше екипе, коју још чине Слободан Јовић као комесар павиљона и Музеј примењене уметности Београд као реализатор, а под покровитељством Министарства културе, окосницу рада представља пројекат из седамдесетих година прошлог века југословенског архитекте Зорана Бојовића – Сајам у Лагосу.

Речи Лесли Локо да архитекте имају јединствену прилику да у први план истакну амбициозне и креативне идеје које нам помажу да замислимо оптимистичнију будућност са више једнакости, биле су полазница за учеснике, а наш дуо одлучио се за анализу наслеђа једног препознатљивог објекта и његове симболике и проналажења његовог места у садашњем тренутку, са пројекцијом будуће трансформације.

Они су у фебруару ове године посетили архитектонски комплекс Сајма у Лагосу. Са тамошњим сарадницима прикупили су материјал за излагање у Венецији, а подршку у њиховом истраживачком раду пружили су професор др Моколаде Џонсон и његови студенти са Департмана за архитектуру Универзитета у Лагосу (УНИЛАГ). Упознали су се и разговарали са нигеријским архитектама који су представници Африке, Нигерије и Лагоса у репрезентативним удружењима.

– Привукла нас је пре свега архитектура. Сајамски комплекс је у тренутку изградње био основ за ширење Лагоса на запад. Наша перцепција о овом пројекту пре путовања у Лагос била је заснована искључиво на архивском материјалу, а актуелна ситуација на сајму има мало везе са том архивом. Пројекат има око 350 хектара, кроз деценије је показао капацитет да апсорбује промене које су га и преобликовале, из интернационалног сајма у регионални хипермаркет. Kомплекс је средином осамдесетих година опустео, али је почетком двехиљадитих почео да се трансформише у пијацу за трговину на велико са западном Африком – причају Ива Њуњић и Тихомир Дичић.

Говорећи о томе на шта су још наишли у Лагосу они кажу:

– Дуалитети су свеприсутни у Лагосу. Ограђене високим оградама и шибљем старе хале које и даље припадају држави, полако пропадају. Лагос је испресецан бесконачним ауто-путевима који су уједно и највећи јавни простори, испуњени линијским пијацама. Предизборну атмосферу пратили су штрајкови и побуне које су стварале додатне гужве и хаос.

Kако њих двоје објашњавају, у нашем павиљону ће се налазити елипса, временско-просторна мапа у коју се улази и која обухвата три секвенце које су рефлексије динамичних периода. Смењиваће се елементи неме карте, дигитализована архива, односно бивша садашњост и снимци са путовања у Лагос, тј. актуелна садашњост, односно дневници нашег тима и интервјуи са нигеријским архитектама и осталим људима које су на путу сретали.

Они одговарају и на питање где се у њиховој замисли крије одговор на овогодишњи тематски слоган „Лабораторија будућности”.

– Kроз рад смо желели да скренемо пажњу на промене које се дешавају, али и на хитност садашњег тренутка. Да бисмо стварали будућност, морамо да покренемо процесе који ће омогућити њено обликовање. Цео континент очекују огромне демографске промене, претпоставља се да ће Лагос до краја века имати и до сто милиона становника. Постојећу архитектуру треба искористити као ресурс. Сајам има капацитет да буде лабораторија будућности, као што је уосталом био и у време изградње. Путовање у Лагос, такође је једна лабораторија…