Београд на нишану Кијева

Кијев све чешће фаулира Београд. Све су чешће оптужбе, претње и поигравање стрпљењем. Почело је то да буде видљиво, у троуглу Кијев-Загреб-Београд:

„Питамо се би ли Зоран Милановић могао да постане председник своје земље с таквом реториком деведесетих година, док се Хрватска борила да сачува своју државност? Подсећамо да је Хрватска због спољне агресије могла да изгуби трећину територија. Ипак, захваљујући херојској борби, Хрвати су успели да заштите независност своје државе", написао је крајем јануара на Фејсбуку портпарол украјинског министарства спољних послова Олег Николенко. Реаговао је на изјаву председника Хрватске да је „сасвим јасно да Крим више никада неће бити Украјина"

Ревизија захвалности

„Пуцајући” на Милановића, Влада у Кијеву је рафал осула по Србији „да је спровела спољну агресију на Хрватску”. Овакво опасно и неистинито тумачење је некако прошло “испод радара” можда због тога јер Кијев није рекао директно да је Србија била агресор, али ко би био други, Аустрија, Словенија, Мађарска.. ко? На кога је мислио Николенко ако није на Србију. Није одговорио, није појаснио. Да ли је то украјинска захвалност Србији што је осудила агресију и подржала њен територијални интегритет.

Не треба бити превише политички писмен да се схвати шта значе и колику тежину имају ове речи о рату у Хрватској пре скоро три деценије. И шта то може да изазове у односима између Кијева и Београда.

Ако је неко помислио да је то тренутни гаф, непажња, несмотреност једног дипломате… преварио се.

Уздржаност без стила

Следећи чин: Украјина је уздржана и гласа против чланства самопроглашеног Косова у Савету Европе. Исто нам је то. Додуше и пре тога приређивала и кад је лажна држава Косово асплицирала за чланство у Унеско и Интерпол. Њихови представници као зомби кад се гласа или нестану из сале или гледају кроз прозор. Уздржани и они који нису присутни се не рачунају у систему гласања, само се гледа „за” и „против”. Зато је приступ западних земаља према земљама које не признају Косово не да гласају за Косово, него да буду уздржане, јер тиме смањују Србији број земаља које су против. Лукави Украјинци помислили су да ће уздржаношћу „заситити вука и да ће овце остати на броју”. Кијев се правда да је под великим притиском да призна Косово, а да му значи  то што се Србија више пута изјаснила да подржава њен територијални интегритет и суверенитет, на копну, мору и у ваздуху. Али на муци се доказује или проказује. Срби су разочарани таквим понашањем. Најава Београда о реципроцитету у спољној политици не значи да Србија некоме прети, али јасно је речено да ће имати у то у виду.

Овако да пишете

А онда стиже нови гаф. Некако опет испод радара, Кијев шаље српским медијима препоруке о исправној терминологији када се пише о ономе шта се догађа у тој зрмљи. Списак „исправних“ фраза, наратива и имена послата мејлом медијима у Србији настао је по налогу Министарства спољних послова у Кијеву.

Према упутствима, српски новинари би требало да користе „агресорски рат Русије против Украјине“ уместо да га називају кризом, сукобом, ратом или чак „руским ратом у Украјини“. Друга смерница инсистира на томе да се „непровоцирана војна инвазија у пуном обиму” треба користити уместо „специјалне војне операције”.

„Списак препоручене терминологије о руско-украјинском рату“, како се документ званично зове, садржи и захтева ништа друго него цензуру.

Стигла је и табела на адресе већине редакција. У њој се, на пример, наводи да је погрешно написати „украјинска криза, украјински конфликт или рат у Украјини“, а правилно „агресорски рат Русије против Украјине или руска агресија на Украјину“. У „упутству“ има  тврдњи, из којих произилази да је сваки руски грађанин понаособ ратни злочинац, под условом да подржава Путина. Запањује и забрана да се каже да је Украјини потребно примирје и да су потребни мировни преговори. Уместо тога, министарство каже да се мора рећи да је неприхватљив сваки мир, да је неприхватљиво свако примирје док Украјина не победи, тачније, док не ослободи сваки педаљ своје територије.

Чак овако иритантни захтеви нису примљени претерано бучно. Рекло би се, подсмешљиво. . Украјина, миљеник западних медија слуша наређења и прослеђује. Ова матрица препоручених наратива одавно постоји, користи се и шири дискретније, али то власт у Кијеву не уме. Нема шлифа да лукаво потури И спроведе као што то раде њени спонзори него шаље циркуларно писмо не рачунајући да би то могло да јој се врати као бумеранг. Цех необучености за овакво “ратовање” није само истина која прва страда него и поверење.

Срби већ дуго примају бројне ударце двоструких стандарда, цинизма и лицемерног односа, и најважније – уцена и ултиматума.  Е па то све теже пролази. Чекамо следећи ударац.