Под будним погледом Купидона

Од нашег специјалног извештача

Амстердам – Подсетио нас је недавно писац Михајло Пантић на познате стихове нобеловке Виславе Шимборске посвећене Вермеровој „Млекарици”:

Све док она жена у Краљевском музеју / у насликаној тишини / и усредсређености / из дана у дан сипа / млеко из бокала у чинију / свет не заслужује / смак света.

Испред „Млекарице” у музеју Рајкс у Амстердаму ових дана је гужва као испред „Мона Лизе” у Лувру. Чека се у реду да би ово мало платно (45,5 пута 41 цм) посетиоци боље видели и осетили спокој који емитује.

За уживање у „Млекарици” и осталим делима сликара из Делфта, осим јаке воље било је потребно и мало среће. Месецима најављивана Вермерова изложба у музеју Рајкс распродата је три дана након званичног отварања које је уприличено 10. фебруара. Уласци са новинарским пропусницама такође су били лимитирани. Директор музеја Тако Дибитс обећао је отварање неколико нових термина за улазак, али једина препорука била је: „Пратите сајт музеја и друштвене мреже!”

Дибитс је испунио обећање, музеј је отворио још неколико додатних термина и продужио посету Вермеровој изложби до 11 сати увече. Изложба у фантастичном здању овог музеја специфична је по томе што је први пут највећи број дела овог уметника приказано на једном месту. Јоханес Вермер је за собом оставио 34 дела, а на амстердамску изложбу стигло је 28 оригинала овог уметника.

До 4. јуна биће изложена ремек-дела, као што су „Географ” из музеја Штадел у Франкфурту, „Дама пише писмо са својом слушкињом” из Националне галерије Ирске у Даблину, „Везиља” из Лувра, „Жена са вагом” из Националне галерије уметности из Вашингтона, „Господарица и служавка” из Фрик колекције у Њујорку... Неисцрпна инспирација „Девојка са бисерном минђушом” била је изложена само до 30. марта и потом враћена у свој матични музеј Маурицхаус у Хагу, граду где је 1881. године на једној аукцији и купљена. Тешко је било музејима да се одвоје од „својих Вермера”, па је „Девојка са бисерном минђушом” враћена у матичну кућу јер је она понос хашког музеја и дуже одсуство одразило би се на посету публике.

Слике су распоређене у девет соба, зидови су у загаситим бојама, у ентеријеру су плишане завесе. Јоханес Вермер (Делфт, 1632–1675), био је сликар светлости и тишине. Сликар жена. Жена које пишу писма или их читају, примају с изненађењем, са осмехом. Насликао је шест слика на којима су жене са писмима. Ниједно Вермерово писмо никада није откривено, али слике на којима су призори са писмима носе ореол тајне.

Изложба почиње Вермеровим „Погледом на Делфт” и сликом „Мала улица”. Конзерватори су открили да је на слици „Мала улица” на улазу у пасаж где се види жена која пере, била насликана још једна женска фигура, али касније је овај мотив уклонио вероватно да не би „затварао видик”.

„Поглед на Делфт” био је омиљена слика Марсела Пруста, а обожавао ју је и Ван Гог који је ову слику видео у музеју Маурицхаус у Хагу. Када је оболео од гонореје свом брату Теу писао је из болнице 1882. године: „Прекрасан ми је поглед са прозора одељења: пристаништа, канал са баржама за кромпир, стражњи део кућа које су рушене, са радницима, комадић баште и у следећој, удаљенијој равни кеј са дрворедом и светиљкама, компликовано двориште са баштама, а такође и сви кровови, све се види из птичје перспективе.„

Слике су на амстердамској изложби сложене по тематским целинама. Описно, ту су жене са писмима, жене које гледају кроз прозор, мушкарци у посети, жене које свирају... Претпоставка је да је на неким од њих позирала и Вермерова супруга Маријана. Одећа им је модерна, скупа, понекад крзнена. Огртачи које носе мушкарци, као на пример на сликама „Прекинути час музичког” и „Официр и девојка која се смеје”, такође су од скупог штофа.

На Вермеровим сликама, у тихим и топлим ентеријерима постоји и слика у слици. Бог пожуде Купидон „гледа” са зида „Девојку која стоји за спинетом” (инструмент претеча клавира) и „Девојку која чита писмо крај отвореног прозора”. На слици „Љубавно писмо” у позадини је морски предео. Љубав је као море – узбуркано или мирно, а вољени као брод на мору – као да нам поручује Вермер. Необичан призор је и слика у слици „Девојка свира спинет”. На зиду ентеријера је као потпуни контраст платно са мотивом проститутке која преговара са муштеријом!

На изложби недостаје једна од најпознатијих Вермерових слика „Алегорија уметности” или „Сликар у свом атељеу”. Током Другог светског рата ова слика висила је на зиду салона Хитлерове куће у Аустрији. Хитлер ју је купио од једног аустријског грофа. Савезници су је заједно са „Астрономом” (који такође није на изложби, остао је у Лувру у Абу Дабију), открили 1945. у аустријском руднику соли, где су била складиштена бројна уметничка дела која су нацисти опљачкали. У матичном Кунстхисторише музеју у Бечу, рекли су да је слика сувише крхка да би путовала на изложбу у Амстердам. Међутим, аустријска штампа сугерише да су потомци грофа од кога је Хитлер купио слику поднели тужбу против музеја још 2011. године, па зато њено путовање није добро решење.

Музеј Рајкс се побринуо за сваки детаљ. Два дана пре заказаног термина добијамо и-мејл са кратким видеом у коме један од домаћина прецизно обавештава посетиоце где се тачно улази, где се налази гардероба, где је ресторан у коме је могуће наручити „Вермеров мени” базиран на традиционалним холандским јелима.

После неколико сати проведених у музеју (са улазницом за Вермера могуће је обићи цео музеј), излазимо помало ошамућени. „Млекарица” остаје иза нас у свом спокојству. Чува нас од смака света. А од јаке и хладне амстердамске кише сачуваће нас надам се згуснути утисци које смо управо понели са собом.