Буђење или окретање на другу страну

По излету у Бачку Тополу могли би да се помисли да су Партизанови фудбалери завршили са зимским сном. Од новембра прошле године, када је, због Светског првенства, раније, него икада завршена јесења сезона, „црно-бели” никако да се расане.

Разумљиво је да се деси лош дан, да лопта неће, да противник буде бољи, али они ове године нису личили на себе, на тим који се пре тога, чак и када је изгледало безнадежно, није предавао, него је цедио и последњи атом снаге да окрене воду на своју воденицу. Ту и тамо би овог фудбалског пролећа блеснула понека искрица, али није имала шта да распали. Партизан је био без икаквог жара, сагореле су му идеје, несигурност се уселила у његове редове и ширила као зараза.

Првомајски окршај с ТСЦ-ом, међутим, био је прави празник за „црно-беле”. Против супарника, који је запосео место са кога се иде у квалификације за Лигу шампиона, постигао је резултат и, што је још важније, приказао игру за којом је жудео. Победио је у гостима с 3:1 и тиме најавио да није рекао своју последњу реч у овом првенству.

Потврдило се да му одговара противник, који игра отворено. Док против оних, који му препусте иницијативу не уме да се снађе у густим уличицама и често завршава у ћорсокаку, дотле против оних, који би да диктирају игру оставља много бољи утисак. Тако је чак и против Црвене звезде, коју није победио ни на једној од три утакмице у овој сезони, али је био равноправан и чак имао узлете да надвиси тим, који не зна за пораз. Кад против њега играју отворено, онда на противничкој половини као да се отвори аутопут за његове противнападе, што је сада врло лепо трасирао Натхо.

Тим из Бачке Тополе је, како и доликује ономе ко би да доскочи до Лиге шампиона, ушао у меч не само с намером да победи „црно-беле”, него и да их надигра. Упркос заслуженој победи били би претерано да се каже да је Партизан очитао лекцију ТСЦ-у. У равноправној игри гост је искористио своје прилике, а домаћин није и то је пресудило.

Екипа из Хумске је с много више воље него на претходним утакмицама ушла у окршај и није је губила ни када је претило да ће ствари да крену наопако. Нарочито после изједначења, коме су Београђани сами допринели. Најпре су допустили да лопта с центра, по средини игралишта, праволинијски стигне до ивице казненог простора. А кад је слободан ударац изведен Јовић је заборавио због чега се вратио у свој казнени простор, као окамењен је гледао како лопта од даље стативе мили ка оној код које је стајао, што је Јовановић искористио.

Млади Партизанов играч се искупио вративши вођство свом тиму на почетку другог полувремена. Било је слично као код изједначења, само што је сада он наплатио казну. Натхов шут је голман одбио право њему на ноге, а он је урадио оно што треба.

И први и последњи гол „црно-бели” су постигли искористивши несмотреност противника. У првом је Белић украо лопту Стојићу у опасној зони, онда се Јовић, који је после дужег времена био надахнут у нападу, испетљао из загрљаја двојице чувара, а на крају је Гомес искористио што је Ћалушић окаснио и после три утакмице без поготка Партизан је имао чему да се радује. Победу је обезбедио бек Филиповић, који је изненађујуће добрим ударцем изборио корнер, а по убацивању лопте из угла био вешт кад је она сплетом околности дошла до њега.

Али, било је тренутака када је невероватно како се домаћи играчи нису снашли. Једном је чак Саничанин одбио лопту, која је ишла у гол. И поред много већег пожртвовања преостаје да се види да ли су се Партизанови фудбалери после вишемесечног спавања коначно пробудили или су се само промешкољили и окренули на другу страну. А у таквој су ситуацији да више не смеју да помисле ни да дремну после ручка.