Ђорђе Влајковић – војник и добротвор

Пуковник Ђорђе Ђока Влајковић (1831–1883) један је од највећих српских добротвора. Сећање на њега чува улица на Старом граду у близини Дома Народне скупштине Србије и Задужбина – здање у истој једносмерној саобраћајници на броју 5. Многи крај ове зграде прођу, а да не знају коме је посвећена. Тек када поглед дигну ка небу виде бисту овог великог ратника. Прича о Ђорђу Влајковићу и његовој породици историја је многих знаменитих људи. Поштован и скрајнут, дизан у звезде и бачен на дно Влајковић је ипак „успео” да остане незаборављен.

Како стоји у часопису „Задужбинар” Универзитета Београд, у војску је отишао са 17 година. Томе је изгледа претходила рана смрт родитеља. У току дуге војничке каријере борио се у Аустрији, у Кримском рату на страни Русије, и свим српско-турским ратовима.

У бици код Севастопоља, како стоји у неким списима, остао је без ноге и као пензионисани капетан царске Русије вратио се у Србију. У то време на власти је био кнез Милош који га је држао далеко од војске. Поштујући Милошеве одлуке, он је своје пензионерске дане проводио обрађујући башту.

За време владавине Кнеза Михаила постављен је за тобџијског капетана. Посебно се истакао у нападу на Турке после догађаја на Чукур чесми. Једно време био је и управник војне болнице. Учествовао је и у Другом српском-турском рату где добија чин пуковника. Али 1879. године још једном га пензионишу због „телесних недостатака”.

Од две пензије, српске и руске, стекао је за оно време велики иметак. Имовина се састојала од једног великог плаца код Батал џамије (на месту данашње зграде Скупштине Србије баш прекопута здања Задужбине), на коме су постојале две нове и две старе куће, и једне њиве на Врачару. Своју имовину, коју су чинила два плаца, оставио је сину, ћерки и жени. Према неким проценама, имања код Трга Николе Пашића и на Врачару вредела су пет милиона динара. Пре смрти написао је тестамент којим је било одређено да се имовина може одузети деци ако се одају разврату. У том случају би једини наследник била држава Србија, која је имала обавезу да оснује задужбине за просветне сврхе.

Годину дана после Ђорђа умире његов главни наследник, син Богољуб. Ђокина супруга Александра покушавала је да бар део средстава пренесе на кћерку Марију јер је постојала одлука суда да сву имовину добије Задужбински фонд. Александра није успела ништа да промени. Према неким верзијама које се могу наћи у медијима, умрла је 1910. године под неразјашњеним околностима. Годину дана касније умрла је и ћерка Марија. И њена смрт није била најјаснија. Маријина кћерка, која је била слабашног здравља, након смрти мајке више се не помиње у документима. На крају је сва Ђокина заоставштина припала Министарству просвете које је тридесетих година 20. века одлучило да прода имање на Врачару. Од тог је новца 1932. саграђена велика зграда у Влајковићевој улици 5 по пројекту архитекте Милана Секулића. На нову зграду је постављена биста Ђоке Влајковића, урађена од природног камена, рад вајара Марка Брежанина, и венац за медаљон од вештачког камена, рад вајара Бранка Филиповића.

После Другог светског рата у просторије Задужбине бесправно је усељен батаљон народне милиције, а затим и управа Београдског циркуса. Задужбини је одузет сав простор и претворен у стамбени. Управа Задужбине Ђоке Влајковића, уз новчану помоћ Задужбине Милене и Душана Јанковића, доградила је још три спрата на постојећу зграду, али им је и та имовина одузета. Донета је одлука да Задужбина прима само пет одсто од прихода, али тај новац никада није добила. Целокупна имовина Задужбине национализована је 1958. године. Објашњење за национализацију било је да та најамна зграда служи за Универзитет у Београду. Решењем Министарства културе од 24. јула 1995. године Задужбина Ђоке Влајковића обновила је рад. Општина Стари град је, пет година касније, пренела право управљања и коришћења станова и пословних просторија на Универзитет у Београду – универзитетску Задужбину Ђоке Влајковића. Средства Задужбине користе се за опште потребе Универзитета у Београду у области високог образовања и науке.

Савезничке бомбе уздрмале темеље

Зграда је много тога преживела. Савезничке бомбе су јој уздрмале темеље и, како каже Весна Коен, станарка која је овде провела цео свој живот, тада је у подруму страдало много људи. Преживео је само домар.

– Када је било бомбардовање 1999. године, није нам било свеједно. Знали смо какви су нам темељи. Да се земља улеже види се и по згради која је изграђена у задњем дворишту. Пошто се зграда води као део Задужбине, а не фонда, како је Ђока Влајковић рекао, већина станара не може да откупи станове у којима живи деценијама. То су успели само они чији се станови налазе у надзиданом делу – каже она.