У трагању за обликом

Суботица – Сваког дана академик Сава Халугин прелазио је пут од свог стана до старе грађанске куће коју је претворио у атеље и неку врсту своје задужбине. Невелику раздаљину преваљивао је полако, одмеравао је корак онако како то чине тежаци док ходају својим атаром.

Зато су на вест о његовој смрти многи познаници и суграђани реаговали речима: „Јуче смо га видели у пролазу.” Редовно је ишао до свог атељеа и у недавном неформалном разговору говорио да и даље ради, спрема рад за један пројекат. Ту у атељеу, рекао је, позваће и пријатеље да у уском кругу прослави 80. рођендан.

Вајар, сликар, а треба рећи и песник јер је објавио две збирке поезије, Сава Халугин рођен је у Новом Кнежевцу, преко Тисе, у Банату. Припремајући се за један разговор, присетио се како је као дете добио задатак да претовари неку земљу радним колицима и да је то урадио прецизно формирајући странице хрпе. Са таквом предодређеношћу уписује Факултет ликовних уметности у класи професора Јована Кратохвила, а на истом факултету стиче и магистарско звање. Неколико деценија бавио се и педагошким радом, али је последње две деценије имао статус слободног уметника.

Своја вајарска дела почео је да ствара у камену, масивним, глатким формама. Српска академија наука, чији је стални члан постао пре две године, у припреми његове ретроспективне изложбе „Позив на одушевљеност” 2023. године навела је:

„Стварајући у духу разумевања природе различитих вајарских материјала и трагања за обликом, у делу Саве Халугина издвајају се две велике целине. Прва, изражена у камену, обележила је сам почетак Халугиновог стварања и трајала готово 20 година. Друга, коју карактерише избор бронзе као материјала другачијих својстава, омогућила је уметнику да интензивно истражује и остварује помаке унутар своје уметности од средине осамдесетих година до данас.”

Сава Халугин излагао је широм некадашњег југословенског простора, али и у иностранству, у Будимпешти, Паризу. Учествовао је у колонијама у Аранђеловцу, „Мермер и звуци”, у „Тери” у Кикинди и „Бакар” у Бору. Учествовао је и на бројним конкурсима, и мада је препознатљив по апстрактним формама, у бронзи је урадио и представу Филипа Вишњића и Михајла Пупина. И поред тога што је имао прилике и што би то можда погодовало и његовој већој видљивости на уметничкој сцени, Сава Халугин никада није желео да напусти живот у Суботици.

У његовом стваралаштву доминирају претежно снажне, робусне форме, али саставни део његовог уметничког замаха су и цртежи. Уметник је говорио да је одувек цртао и да су у почетку лавирани, а потом колорисани цртежи били прво претеча и додатак његовим скулптурама, да би постали самосталан уметнички израз. У једном од интервјуа за „Политику” то је овако дефинисао: „Моји цртежи јесу веза са скулптурама, али не фронтална, не по спољашњем изгледу, већ по слојевитој проблематици коју решавам и у трећој димензији, као што је решавам и у цртежима. Цртежи су престали бити скице, у класичном смислу, и у њима сам ишао даље, сликајући, тако да она постају самосвојна дела, која имају своја значења, одређену ликовност, и можда и некакву поруку на којој много не инсистирам.”

У његовом атељеу стајала је слика великог формата – паор држи узде коња који вуче сеоска кола. Цртеж сав врца од енергије и снаге и покрета и неке унутарње жестине. Халугин је објашњавао да је то једно од сећања на оца, када крене у њиву да позавршава послове. Управо као на цртежу, иста сирова снага избијала је из његових бронзаних скулптура које све као да су неки од својих импулса извлачиле из земље.

– Радње, разговоре, поједине функционалне елементе користио сам да бих их транспоновао у одређене намере, у креативан чин. Инспирисао сам се аграрним призорима, остао у том руралном амбијенту, он ми је био из прве руке, то су ми биле идеје које сам снажно доживљавао, али се кроз дуг процес науковања то у мене уградило на један новији и сваки пут другачији начин – објашњавао је Халугин.

Последњи пут у јавности Халугин је говорио почетком марта на изложби великих формата радова академика, „У великом формату”, а поставка је била избор из Галерије САНУ. Сава Халугин држао је у руци припремљене тезе за говор на отварању изложбе, али је своје непосредно обраћање обојио нежним и деликатним сећањима на уметнике чија дела су изложена.

– Познавао сам све ове уметнике и посебно ме потреса када видим њихова дела која су остала иза њих као вредна дела вредних уметника. Стојимо испред дела Петра Омчикуса из Задарске групе „Црмнице”, а он је један од првих наших уметника који је раскинуо са соцреализмом и укључио се у светске токове. Петар Лубарда је са својим историјским сценама добио прву награду у Сао Паолу на Светској изложби. Ми данас са ове дистанце не можемо да појмимо колико је то било велико, али чињеница је да је постојала унутрашња потреба да се осећа простор, инспирација, да се транспонује у свести као догађај и да се утисне у платно или у трећу димензију и да остане као трајно дело –  рекао је Халугин.

У свом последњем говору није говорио само о величини уметничког дела, већ и о величини људи који су та дела стварали и исконске потребе да се руше границе, онако како је и он то чинио између различитих уметничких форми.