Југословенска тробојка на врху Авалског торња

Негде око 1. маја сваке године, неколико дана раније или касније, поведе се прича о Авалском торњу. И то не без разлога ‒ управо почетком маја 1965. године торањ је добио коначни изглед и на њега су постављене телевизијске и радио антене. Такође, уочи тог великог радничког празника 1999. године симбол Београда нестао је у облаку прашине пошто су га бомбардери НАТО пакта сравнили са земљом. Изграђен је нови Авалски торањ и отворен нешто пре 1. маја 2010. године. Дакле, читава историја горостаса са Авале некако се вртела око ових, првомајских дана.

То је већ испричано, мада није наодмет повремено се присетити свих тих збивања. Ипак, има много мање познатих и описаних догађаја везаних за београдски „светионик”. Једна од тих прича води нас до имена Драгомира Глишића званог Глиша, једног од градитеља старог Авалског торња, човека који је 1. маја 1965. године однео и лично накачио југословенску заставу на врх тада управо завршеног бетонског џина.

– Четири разреда основне, и шта ће сељаку више – започео је своју причу новинарима „Политике” те 2010. године, у породичној кући у Сремчици, у коју је стигао из Ђинђуше, села између Лесковца и Бојника. – Али, хтели ме занати. Шта видим, то научим. Тако сам и опанчарски занат изучио за непуна два сата. Јес’ да сам морао да распарам један стари опанак с тавана, али ми је кренуло. Из мог села двојица годинама учила код мајстора за опанчаре, али сам им ја доцније био газда. У војсци су ме поставили да будем шустер, а ја ципелу тад видео први пут. И одмах видим: свака ципела састоји се од двадесет делова. И то сам савладао. А у грађевинарство сам ушао на мала врата кад сам још пре рата у Београду зидао за Русе избеглице. Али, за село сам био везан.

– Тамо где је данас Палата правде беше велики плац на који је возовима долазио материјал за градњу. Као централни магацин, централно стовариште. Е, ту сам почео: ради се до два, а онда сви оду куд који, а ја – у школу. Прво сам се школовао за палира, тако се некад звао пословођа. Завршим. За даље, обавезна је бар мала матура. Ипак, упишем се некако. Мука једна, али заволео сам чак и математику ‒ исповедао се деда Глиша.

И онда је на ред дошао торањ на Авали. Није да је све било баш помоћу штапа и канапа, али са техником су слабо стајали. Ипак, за оно време било је прилично напредно: имали су клизајућу оплату, али су и њу морали да дижу на руке.

Драгомир Глишић открио је новинарима „Политике” да су тада имали „право” на троје погинулих, а за све изнад тога завршили би у апсу. Срећа им се осмехнула ‒ нико није страдао.

Кад је све завршено, чича Глиши је одређен задатак да истакне барјак на врх торња. Џаба је он причао шефу да би њему као руководиоцу то више пристајало.

‒ Ето, тако је мени запала застава, испадох ти ја неки јунак. Сутрадан сам из „Рада” прешао у ПИМ, у предузеће „Иван Милутиновић”. Јер, колико ме је привлачила висина, толико ме је вукла вода. И тако до пензије, 1970. године. Тада сам се осврнуо и схватио да сам радио на три капитална градилишта Југославије… А ту рачунам Авалски торањ, Аду Циганлију с оним превлакама и обалоутврдама, и систем Дунав–Тиса–Дунав на најтежем делу, код Рама ‒ испричао је Драгомир Глишић.

На растанку, деда Глиша је замолио да се под обавезно упише и да је он, са целом фамилијом, захвалан РТС-у, Влади Србије и Бати Милатовићу, иницијатору изградње торња, што су га се сетили и позвали на свечано отварање. А те 2010, када се исповедао новинарима, Драгомир Глишић имао је 98 година...