Jugoslovenska trobojka na vrhu Avalskog tornja

Negde oko 1. maja svake godine, nekoliko dana ranije ili kasnije, povede se priča o Avalskom tornju. I to ne bez razloga ‒ upravo početkom maja 1965. godine toranj je dobio konačni izgled i na njega su postavljene televizijske i radio antene. Takođe, uoči tog velikog radničkog praznika 1999. godine simbol Beograda nestao je u oblaku prašine pošto su ga bombarderi NATO pakta sravnili sa zemljom. Izgrađen je novi Avalski toranj i otvoren nešto pre 1. maja 2010. godine. Dakle, čitava istorija gorostasa sa Avale nekako se vrtela oko ovih, prvomajskih dana.

To je već ispričano, mada nije naodmet povremeno se prisetiti svih tih zbivanja. Ipak, ima mnogo manje poznatih i opisanih događaja vezanih za beogradski „svetionik”. Jedna od tih priča vodi nas do imena Dragomira Glišića zvanog Gliša, jednog od graditelja starog Avalskog tornja, čoveka koji je 1. maja 1965. godine odneo i lično nakačio jugoslovensku zastavu na vrh tada upravo završenog betonskog džina.

– Četiri razreda osnovne, i šta će seljaku više – započeo je svoju priču novinarima „Politike” te 2010. godine, u porodičnoj kući u Sremčici, u koju je stigao iz Đinđuše, sela između Leskovca i Bojnika. – Ali, hteli me zanati. Šta vidim, to naučim. Tako sam i opančarski zanat izučio za nepuna dva sata. Jes’ da sam morao da rasparam jedan stari opanak s tavana, ali mi je krenulo. Iz mog sela dvojica godinama učila kod majstora za opančare, ali sam im ja docnije bio gazda. U vojsci su me postavili da budem šuster, a ja cipelu tad video prvi put. I odmah vidim: svaka cipela sastoji se od dvadeset delova. I to sam savladao. A u građevinarstvo sam ušao na mala vrata kad sam još pre rata u Beogradu zidao za Ruse izbeglice. Ali, za selo sam bio vezan.

– Tamo gde je danas Palata pravde beše veliki plac na koji je vozovima dolazio materijal za gradnju. Kao centralni magacin, centralno stovarište. E, tu sam počeo: radi se do dva, a onda svi odu kud koji, a ja – u školu. Prvo sam se školovao za palira, tako se nekad zvao poslovođa. Završim. Za dalje, obavezna je bar mala matura. Ipak, upišem se nekako. Muka jedna, ali zavoleo sam čak i matematiku ‒ ispovedao se deda Gliša.

I onda je na red došao toranj na Avali. Nije da je sve bilo baš pomoću štapa i kanapa, ali sa tehnikom su slabo stajali. Ipak, za ono vreme bilo je prilično napredno: imali su klizajuću oplatu, ali su i nju morali da dižu na ruke.

Dragomir Glišić otkrio je novinarima „Politike” da su tada imali „pravo” na troje poginulih, a za sve iznad toga završili bi u apsu. Sreća im se osmehnula ‒ niko nije stradao.

Kad je sve završeno, čiča Gliši je određen zadatak da istakne barjak na vrh tornja. Džaba je on pričao šefu da bi njemu kao rukovodiocu to više pristajalo.

‒ Eto, tako je meni zapala zastava, ispadoh ti ja neki junak. Sutradan sam iz „Rada” prešao u PIM, u preduzeće „Ivan Milutinović”. Jer, koliko me je privlačila visina, toliko me je vukla voda. I tako do penzije, 1970. godine. Tada sam se osvrnuo i shvatio da sam radio na tri kapitalna gradilišta Jugoslavije… A tu računam Avalski toranj, Adu Ciganliju s onim prevlakama i obaloutvrdama, i sistem Dunav–Tisa–Dunav na najtežem delu, kod Rama ‒ ispričao je Dragomir Glišić.

Na rastanku, deda Gliša je zamolio da se pod obavezno upiše i da je on, sa celom familijom, zahvalan RTS-u, Vladi Srbije i Bati Milatoviću, inicijatoru izgradnje tornja, što su ga se setili i pozvali na svečano otvaranje. A te 2010, kada se ispovedao novinarima, Dragomir Glišić imao je 98 godina...