Историја стремљења наше омладине

Да бисмо схватили дух, стремљења и погледе младих људи требало би да уочимо шта они носе у руци, торби, ранцу. Док дођемо до дана данашњих, где се јасно, упечатљиво и наглашено види шта млади нежно, брижљиво, готово опсесивно носе у руци, направићу кратку историју онога што су некада носили са собом.

У време пред Први српски устанак, после дуговековног робовања под Турцима и њиховог зулума, млади су носили народне јуначке песме у глави, Светог Саву у срцу, понеки псалтир под појасом. У време постепеног обнављања српске државе млади су под скутом носили збирке песама Змаја, Ђуре Јакшића, Лазе Костића, а понеки су наизуст знали „Горски вијенац”. С новим, 20. веком, нови млади сањали су о ослобођењу Косова, чежњиво гледали преко Саве. После остварења вековног сна о ослобођењу напаћеног Косова дошао је Велики рат, несрећна Србија нападнута је од јачег, силнијег. Дика и понос, цвет будуће српске интелигенције, жртвовао се или је жртвован да би се одбранила домовина и створила нова држава Југославија.

И после првог заноса стварања и подизања нове увећање државе, где нису сви народи баш били занети, млади људи се разделише. Поједини почеше тајно у задњем џепу да носе Комунистички манифест сањајући о правди, једнакости, благостању за све. Обузети том идејом и партијском дисциплином после краха Југославије ступише листом у борбу против фашистичке немани, да се успут по злехудом српском усуду дохвате са својим браћом другачијих погледа.

А после завршетка Другог светског рата и победе револуције, уз велику, понајвише у српским главама цену, младима су у руке гурнути ашов и лопата да порушену земљу обнављају и изграђују. И приде певају песме о ослободитељу, општенародном усрећитељу, највећем сину свих наших народа и новостворених народности. И та омама трајала је док неки нови, наравно млади људи, нису отворили очи, жудно погледали у спољни свет, увидели да се социјализам и будући комунизам граде за одабране и алаве, па су се 1968. побунили уз подршку песника и филозофа, као у старој Грчкој.

У потоњим временима млади људи нису имали шта да носе ни у џепу, ни под мишком, ни у срцу. Ваљало је преживети санкције, бомбардовање, распад скрпљене Југославије, међунационалне сукобе и требљења. И после свега, лавином младости отерати властодршца да би дошла булумента заљубљеника у Европу и европске вредности, које обилато, валутно приграбише себи.

Стигосмо до дана данашњих, кад млади никуд не крећу без својих паметних телефона, опседнути блештавилом екрана, моћним гигабајтима, друштвеним мрежама, лајковима, задирањима у јарко изложене туђе животе. За мало славе, за доста лајкова, спремни су на свакојаке лудорије, тобожње изазове. Чак и по цену живота приликом самоусликавања. Негдашњи акробата Драгољуб Алексић, који се зубима држао за уже док га је авион вукао изнад знатижељног Београда, био би ненадмашни херој на друштвеним мрежама, с вишемилионским лајковима. А за те вајне подвиге којима се стиче слава у виртуелном свету нису потребни ни рад, ни велики труд, ни мукотрпно учење, само луда помисао и паметни телефон с добром камером. Ти паметни телефони су поробили памет и дух доброг дела младих људи, њихов још недовољно формирани поглед на свет у обиљу свакојаких информација посеже за оним лакшим, блештавијим, сензационалнијим, пријемчивијим.

Срећом, неки млади људи носе у руци исто тако телефон, али у ранцу носе и књиге и лаптоп. Телефон и лаптоп су им средство, испомоћ, пречица за студиозно учење и образовање. Њих каткад бије глас да су „штребери”, бубалице, неприлагођени, али они су увек неопходна авангарда, можда су рационалнији и смиренији, савременом добу прилагођенији настављачи ранијих генерација младих људи који су својим заносом, младалачком снагом, свежином идеја, немирним и несмиреним духом, упорним радом и деловањем носили напред наш баксузни народ што је увек у неком искушењу и полому, осуђен да га не скрајну, не заобиђу ниједна ала и врана, фртутма и комешање који се догађају у белом свету.

Зоран Ристић,
професор