Хипократова заклетва на делу

У КБЦ „Др Драгиша Мишовић Дедиње” лечим се од 2021. године, на одељењу езофаго-гастро дуоденоскопије. У овај центар стигао сам преко упута свог лекара из амбуланте у Нехруовој улици у Новом Београду. У разговору са стручним људима добио сам савет да затражим упут баш за овај КБЦ јер су лекари добри.

Пошто имам 75 година, нисам очекивао богзна какво ангажовање лекара, јер у народу кружи прича како се старији пацијенти прегледају проформе, добију анализе, савете и пошаљу их на кућно лечење, што у старту депримира човека. И управо због овог погрешног мишљења желим да на личном примеру демантујем овакве предрасуде о хуманим људима чија су дела за сваку похвалу.

Добио сам докторку и у првом контакту се изненадио кад сам видео да она сама обавља све претходне радње када се упишете на шалтеру и дате дијагнозу, коју сам ја донео с ВМА. Ова лекарка, специјалиста опште хирургије, прихватила ме је, не као „пацијента”, већ као човека коме су потребни стручна оцена и упутство о изменама у начину живота, које подразумевају и одрицање од појединих гастрономских ужитака. Нажалост, због сопствене тврдоглавости нисам се строго придржавао савета, због чега је дошло до опасног погоршања здравственог стања.

Спасли су ме људи из болнице „Бежанијска коса”, који су тог нерадног дана били дежурни, и после одлежаних седам дана упутили ме поново на контролу у КБЦ „Драгиша Мишовић”. Наравно да сам добио грдњу од „моје” лекарке, али и стрпљиво објашњење шта морам да радим да ми се не би десило „пресељење” с овог на онај свет. Овога пута није било „врдања”, стрпљиво сам примењивао терапију, готово две године редовно одлазио на контролу и коначно одахнуо, јер се исплатила упорност лекара коме је било стало да ме излечи.

Овим путем хоћу да људима укажем на то да је Хипократова заклетва одгајила поштене лекаре у које треба веровати, а истовремено да, упркос својим годинама живота, не би требало да сматрају да су се „наживели”. Напомињем да у овој земљи има још доста истинских и хуманих стручњака који својим знањем и поштеним радом могу допринети здрављу нације и да их не треба терати у пензију због погрешних закона о животном добу када им законски престаје рад. Они су потребни народу, младим лекарима којима ће пренети своје искуство, потребни су генерацијама које долазе да им покажу веру, оптимизам и наду.

Никола Радоња