Зашто се не гледамо у очи

Други циклус серијала „Породична мрежа”, који почиње да се приказује у суботу на РТС-у, неће се више бавити дигиталном писменошћу већ свим оним темама које су присутне у животу тинејџера и њихових породица. Нових једанаест епизода снимљено је крајем фебруара у оквиру Школског програма. О томе смо разговарали са ауторком емисије Аном Мирковић, психологом и директорком Института за дигиталну комуникацију.

– Циклус отварамо причом о емоцијама, а завршавамо разговором о првим љубавима. Између, сложићемо друге лакше и теже теме – каже наша саговорница. – Живимо у веку високе технологије и комуникационе повезаности, али нам се догодило да родитељи и деца, све мање разговарају и проводе заједно време у истој соби, гледајући се у очи, држећи се за руке, грлећи се. Тога је све мање. И то стално приписујемо новом животном стилу; тој нашој трци с временом, за новцем, егзистенцијом, успехом.

„Породична мрежа” је због тога направила велики заокрет у концепту, наглашава ауторка, то је сада место окупљања породице, па је студио РТС-а једна мала породична оаза за дружење и разговоре на есенцијалне теме које чине живот. Већ у првој емисији, у којој гостују две породице, говориће се о томе зашто данас родитељи и деца не причају о емоцијама.

– Ми сваког дана правимо грешке у корацима. Све емоције су за људе. На пример, родитељи не могу да поднесу чињеницу да дете може бити тужно, љубоморно, бесно, гневно, сматрајући то, на неки начин, својом грешком. Нетачна процена. Свака емоција о нама нешто открива и то је део одрастања, сазревања.

Према њеним речима, многи су заборавили да је васпитање основна улога родитељства.

– Али не кроз давање савета већ кроз постављање питања. Деци треба постављати питања – да их што више чујемо и схватимо. Зашто нам се десила трагедија у Основној школи „Владислав Рибникар” на Врачару када је ученик седмог разреда убио осморо ученика и радника обезбеђења и ранио шесторо деце и наставницу? То треба сви да се запитамо. Никада није било важније отворено разговарати са децом језиком који они могу да разумеју. Деца не причају. Деца су стално над екранима, деца су отуђена, а нису криве технологије. Криви смо сви ми који не успевамо да направимо баланс. Није седење за екраном природно стање нашег детета. Родитељи кажу: да, али ми немамо времена! Кроз циклус „Породична мреже” више пута сам подсетила да деца не знају за квантитет. Није важно да будемо пет сати дневно заједно са њима. Можемо да будемо и пола сата, али да тада треба заиста да их слушамо. И разумемо.

Потребни смо једни другима. Битно је да помогнемо, подржимо, не осуђујемо, да нисмо рестриктивни, да неомаловажавамо туђе проблеме. Речју, да једни другима будемо „ваздушни пречишћивач”. Да имамо на кога да се ослонима. Ето, то је била наша идеја када смо радили овај нови круг „Породичне мреже” и тако смо бирали и теме. Стварно се догодила нека чаролија док смо снимали емисију – прича наша саговорница

У овом циклусу учествоваће породице из различитих крајева Србије, од Зрењанина до Врања и Лесковца.

– Свака емисија има озбиљан образовни концепт. Деца се информишу на интернету и не разговарају са родитељима о првом пољупцу, првом сексуалном односу, заштити, осећањима... Затим, како решавати конфликте, говориће се о предрасудама, о слици о сопственом телу, стереотипима, узорима... Инфлуенсери са чудним вредносним системом, данас су узори нашој деци. Родитељи о њима не знају ништа. Кажу, то не пратимо. Што није добро. Такође, причаћемо и о страховима. Деца се боје да не разочарају и не испуне очекивања својих родитеља. Код њих постоји велика бојазан од казне. Родитељи би требало да их подрже али су искључени из комуникације, јер их се деца плаше. То сигурно није добар модел решавања проблема.

После снимљених једанаест епизода аутор емисије Ана Мирковић закључује да разговора никада није доста, али да га никада није било мање. Деца међусобно у породици ретко причају, шаљу једни другима поруке на чету или на „Тиктоку”.

– Волела бих да „Породична мрежа” служи као узор родитељима. Да после одгледане емисије са децом наставе да о томе разговарају „из сопствених ципела”. Да више времена проводе једни с другима, да се много више слушамо, да се боље разумемо и да схватимо да је разговор најбољи пут до решења свих наших проблема.