Препуштени себи и Богу

Гојбуља – Са леве стране магистралног пута Косовска Митровица – Приштина, на четвртом километру од асфалта, око 300 преосталих Срба живи у Гојбуљи, окруженој селима настањеним Албанцима. Гојбуља је једно од четири преостала села у вучитрнској општини настањена Србима. Са страхом ишчекују сваки нови дан, а с првим мраком замандале високе дрвене и гвоздене капије. Иако је те суботе главнокомандујући Кфора, са председником вучитрнске општине и његовим сарадницима, дошао да најави асфалтирање пута од главне магистрале до Бајгорских планина, једва да је ко смео и хтео да пред госте изађе.

Братислав Костић, представник села, који у Гојбуљи живи са мајком, супругом и троје деце, каже нам да су људи овде утрнули од страха. Живе, вели, као у логору. Обилазећи Гојбуљу, срећемо Станишу Ђурковића, који нам вели да није запослен и да само покаткад оде до Косовске Митровице аутобусом, који, кад ђаци не иду у школу, саобраћа једном дневно.

– Без пратње одлазимо аутобусом на којем су међународне ознаке. У Митровицу одавде идемо углавном код лекара, или у неопходну куповину. Кад деца иду у школу, аутобус вози четири пута дневно, без пратње – прича Станиша, одсутно гледајући у даљину, жалећи за данима када се овде богато, лепо и без страха живело. Сам је у Гојбуљи, а жена и деца су му у Обреновцу код Београда.

Пут од политичког значаја

Мало даље наилазимо на Драгана Димитријевића, чија је породица у Смедереву. Избегли су 1999, када су Албанци нагрнули на село. Касније су се вратили, али су поново отишли са Космета оног 17. марта, када је пуцало са свих страна и када су се жене и деца склонили у базу Кфора у Новом Селу. Каже да од 500 хектара обрадиве земље у сеоском атару данас им је доступно једва 30, а напомиње да би у случају неповољног расплета преговора о статусу могло да се деси да сви напусте покрајину. Димитријевић не верује обећањима Албанаца да пут који треба да се асфалтира раде због Срба. 

– Они хоће да повежу Дреницу са Бајгором и даље до Подујева. Тај пут је њима од политичког значаја. Нама је и овај постојећи друм добар. Јесте макадамски, али је на само око четири километра до главног пута – говори Димитријевић, подсећајући да у 70 домаћинстава, колико их има Гојбуља, има само шест крава. Овде се краде стока, трактори, а пали се и шума. За последње две године, из села је украдено 36 крава.  

А најтеже је било 17. марта 2004. године, када су мештани даноноћно чували стражу. Жене, деца и стари нису били у селу, а браниоци су данима били без хлеба, воде и цигарета.

Веле да ће, ако Албанци поново на њих крену, опет бранити своје парче земље.

Некада је у гојбуљској основној школи било више од 80 основаца, а сада их је само 15. Има и оних који путују у Косовску Митровицу. Младеж овога села окупља се петком и суботом увече на игранкама у кафићу "Макс", који је име добио по француском војнику из састава Кфора који је осмислио ентеријер.

Албанци пале шуму

У сеоској продавници, у коју се хлеб доноси из Вучитрна, петнаестогодишња Ана Миленковић и годину дана старија Марија Лемтић проводе своје девојачке дане. Једна другој праве друштво. У продавници има хлеба, шећера, џакова с брашном, грожђа, поврћа и цигарета, оних јефтинијих. Има и два-три стола где сељани дођу да попију пиво, да поразговарају и да се друже. Затичемо и Радунку Лазић, којој је 75 година. У црнини је, оронула и болесна. Живи са сином и тражи од нас да јој кажемо шта би од лекова могла да пије јер има "камење у жучи и чир јој је пуко". Тешко живи, плаче док прича. Вели, долази лекар овде два пута недељно, мада га подуго није било.

Из Мироча, оближњег села које су некада насељавали Срби, у Гојбуљу је 17. марта 2004. дошао Небојша Симић. Тада су француски војници евакуисали три једине преостале српске породице из Мироча. С мајком и братом, Небојша живи у кући коју му је, како вели, "добар човек дао". Ради у "Трепчи", и то кад га позову. Младић у пуној снази а, каже, животари и не зна шта ће са собом. На његову причу се надовезује Софроније Мирковић, житељ Гојбуље, који има посао у Косовској Митровици:

– Немаш коме да се обратиш. Пролазе Шиптари кроз село, провоцирају, мисле да нам тако утерају страх. Патрола француских војника понекад сврати, косовска полиција само протутњи. Препуштени смо на милост и немилост себи и Богу. Данас је овде био овај генерал Кфора. Шта има да му причамо. Сигуран сам да он и сам зна како Срби на Космету живе – каже огорчено Софроније, показујући около недогорелу шуму коју су Албанци летос запалили.

Овде свако има своју причу. Сви углавном кукају на немоћ, на неизвесност, али им је једно заједничко – жеља да остану ту где јесу, у Гојбуљи, некада богатом селу у којем већ неколико година струје чешће нема него што има, без телефона, јер сигнал добију само кад се попну на брдо. За спас душа оних којих нема, а и за неко боље и мирније сутра, моле се Богу у сеоској цркви Свете Петке, чији темељи датирају из 13. века, а на којој су вандали прошле године три пута разваљивали врата. Поручују Срби из Гојбуље да им она улива сигурност да ће остати на својим огњиштима.