Prepušteni sebi i Bogu

Gojbulja – Sa leve strane magistralnog puta Kosovska Mitrovica – Priština, na četvrtom kilometru od asfalta, oko 300 preostalih Srba živi u Gojbulji, okruženoj selima nastanjenim Albancima. Gojbulja je jedno od četiri preostala sela u vučitrnskoj opštini nastanjena Srbima. Sa strahom iščekuju svaki novi dan, a s prvim mrakom zamandale visoke drvene i gvozdene kapije. Iako je te subote glavnokomandujući Kfora, sa predsednikom vučitrnske opštine i njegovim saradnicima, došao da najavi asfaltiranje puta od glavne magistrale do Bajgorskih planina, jedva da je ko smeo i hteo da pred goste izađe.

Bratislav Kostić, predstavnik sela, koji u Gojbulji živi sa majkom, suprugom i troje dece, kaže nam da su ljudi ovde utrnuli od straha. Žive, veli, kao u logoru. Obilazeći Gojbulju, srećemo Stanišu Đurkovića, koji nam veli da nije zaposlen i da samo pokatkad ode do Kosovske Mitrovice autobusom, koji, kad đaci ne idu u školu, saobraća jednom dnevno.

– Bez pratnje odlazimo autobusom na kojem su međunarodne oznake. U Mitrovicu odavde idemo uglavnom kod lekara, ili u neophodnu kupovinu. Kad deca idu u školu, autobus vozi četiri puta dnevno, bez pratnje – priča Staniša, odsutno gledajući u daljinu, žaleći za danima kada se ovde bogato, lepo i bez straha živelo. Sam je u Gojbulji, a žena i deca su mu u Obrenovcu kod Beograda.

Put od političkog značaja

Malo dalje nailazimo na Dragana Dimitrijevića, čija je porodica u Smederevu. Izbegli su 1999, kada su Albanci nagrnuli na selo. Kasnije su se vratili, ali su ponovo otišli sa Kosmeta onog 17. marta, kada je pucalo sa svih strana i kada su se žene i deca sklonili u bazu Kfora u Novom Selu. Kaže da od 500 hektara obradive zemlje u seoskom ataru danas im je dostupno jedva 30, a napominje da bi u slučaju nepovoljnog raspleta pregovora o statusu moglo da se desi da svi napuste pokrajinu. Dimitrijević ne veruje obećanjima Albanaca da put koji treba da se asfaltira rade zbog Srba. 

– Oni hoće da povežu Drenicu sa Bajgorom i dalje do Podujeva. Taj put je njima od političkog značaja. Nama je i ovaj postojeći drum dobar. Jeste makadamski, ali je na samo oko četiri kilometra do glavnog puta – govori Dimitrijević, podsećajući da u 70 domaćinstava, koliko ih ima Gojbulja, ima samo šest krava. Ovde se krade stoka, traktori, a pali se i šuma. Za poslednje dve godine, iz sela je ukradeno 36 krava.  

A najteže je bilo 17. marta 2004. godine, kada su meštani danonoćno čuvali stražu. Žene, deca i stari nisu bili u selu, a branioci su danima bili bez hleba, vode i cigareta.

Vele da će, ako Albanci ponovo na njih krenu, opet braniti svoje parče zemlje.

Nekada je u gojbuljskoj osnovnoj školi bilo više od 80 osnovaca, a sada ih je samo 15. Ima i onih koji putuju u Kosovsku Mitrovicu. Mladež ovoga sela okuplja se petkom i subotom uveče na igrankama u kafiću "Maks", koji je ime dobio po francuskom vojniku iz sastava Kfora koji je osmislio enterijer.

Albanci pale šumu

U seoskoj prodavnici, u koju se hleb donosi iz Vučitrna, petnaestogodišnja Ana Milenković i godinu dana starija Marija Lemtić provode svoje devojačke dane. Jedna drugoj prave društvo. U prodavnici ima hleba, šećera, džakova s brašnom, grožđa, povrća i cigareta, onih jeftinijih. Ima i dva-tri stola gde seljani dođu da popiju pivo, da porazgovaraju i da se druže. Zatičemo i Radunku Lazić, kojoj je 75 godina. U crnini je, oronula i bolesna. Živi sa sinom i traži od nas da joj kažemo šta bi od lekova mogla da pije jer ima "kamenje u žuči i čir joj je puko". Teško živi, plače dok priča. Veli, dolazi lekar ovde dva puta nedeljno, mada ga podugo nije bilo.

Iz Miroča, obližnjeg sela koje su nekada naseljavali Srbi, u Gojbulju je 17. marta 2004. došao Nebojša Simić. Tada su francuski vojnici evakuisali tri jedine preostale srpske porodice iz Miroča. S majkom i bratom, Nebojša živi u kući koju mu je, kako veli, "dobar čovek dao". Radi u "Trepči", i to kad ga pozovu. Mladić u punoj snazi a, kaže, životari i ne zna šta će sa sobom. Na njegovu priču se nadovezuje Sofronije Mirković, žitelj Gojbulje, koji ima posao u Kosovskoj Mitrovici:

– Nemaš kome da se obratiš. Prolaze Šiptari kroz selo, provociraju, misle da nam tako uteraju strah. Patrola francuskih vojnika ponekad svrati, kosovska policija samo protutnji. Prepušteni smo na milost i nemilost sebi i Bogu. Danas je ovde bio ovaj general Kfora. Šta ima da mu pričamo. Siguran sam da on i sam zna kako Srbi na Kosmetu žive – kaže ogorčeno Sofronije, pokazujući okolo nedogorelu šumu koju su Albanci letos zapalili.

Ovde svako ima svoju priču. Svi uglavnom kukaju na nemoć, na neizvesnost, ali im je jedno zajedničko – želja da ostanu tu gde jesu, u Gojbulji, nekada bogatom selu u kojem već nekoliko godina struje češće nema nego što ima, bez telefona, jer signal dobiju samo kad se popnu na brdo. Za spas duša onih kojih nema, a i za neko bolje i mirnije sutra, mole se Bogu u seoskoj crkvi Svete Petke, čiji temelji datiraju iz 13. veka, a na kojoj su vandali prošle godine tri puta razvaljivali vrata. Poručuju Srbi iz Gojbulje da im ona uliva sigurnost da će ostati na svojim ognjištima.