Жељни смо доброте

Реке људи су се сливале ка Цветном тргу. Спонтано. Без вођа разних врста, без друида и шамана, без политичара и инфлуенсера. На средини трга, испред споменика писцу, полако је настајао олтар. Жртве паљенице, плишане играчке, балетске патике... Трг цвећа постао је трг свећа. Градско језгро, свакодневно покривено узаврелим жамором необавезних ћаскања, постало је место дубоке, тешке тишине. На узвишењу, на крову стакленог киоска седи групица клинаца обучених у црно. Свеће и у њиховим рукама. Првосвештеници или жртве, сведоци или заточеници? А можда само – деца која присуствују нечему чега ће се сигурно сећати целог живота. Деца која постављају питање – куда и како после овога.

Телевизијски репортер се пробија кроз гомилу покушавајући да од некога добије изјаву. Безуспешно. Сви само одмахују главом. Његов колега, стоји пред камером на брдашцету испред супермаркета и опомиње људе који, не обазирући се на ТВ сетинг пролазе кроз кадар: „Молим вас! Идемо лајв!” Ни један ни други изгледа не разумеју – ћутање је једина одговарајућа изјава, а немо кретање људи у сведеном, али ипак заједничком ритуалу је најживља ствар која се десила у главном граду у последњих... не знам колико. Заједница, та архаична и у епохи екстремног индивидуализма и саможивости, готово анахрона појава, показује знаке виталности настојећи да поднесе оно што се иначе не може поднети, да разуме оно што се иначе не може разумети, да исплаче нешто над чим треба још дуго, дуго плакати. И то једино може тако – на окупу и у тишини. Око симболичког огњишта које подсећа на саосећање, солидарност, разумевање, љубав, тугу. Верује се да испод огњишта куће бораве (мудри) преци, а око овог цветног олтара у нашим мислима бораве деца чија имена, у том тренутку још увек не знамо. Знамо само да њихова ужасна судбина позива на дугачку станку, на дубоко размишљање, на радикални преображај – свих и свакога.

Међутим, отуђени бирократски, ауторитарни апарат звани држава и произвођачи стварности звани медији, изгледа не мисле тако. Први одлаже почетак колективног жаљења за два дана и обећава да ће од сада све бити у реду јер ће закони бити много строжи, а други настоје да укроте потенцијално разорну емотивну стихију, објашњавајући догађај са различитих аспеката, настојећи да пронађу разумно објашњење за чин лишен сваког разума.

Па нису ли ти исти медији саучесници у свакој врсти насиља са којом се суочава наше друштво и није ли та иста држава небригом о друштвеној и културној политици допринела урушавању његових хуманистичких оријентација? Није ли та иста држава пре само неколико година предложила смањење педагошких и психолошких служби у школама, редуковала број часова философије, јавним промовисањем спорних система вредности допринела смањењу броја студената хуманистичих факултета и маргинализацији утицаја хуманистичких дисцилина на активно креирање културних вредности? Није ли та иста држава проповедајући принципе, екстремне утилитарности, компетитивности и изврсности оспорила сврсисходност сваке људске делатности која не доноси резултате одмах и сада – резултате изражене кроз профит и моћ?

Авај, већ наредно јутро доноси нову агонију!

Јавни догађаји почињу минутом ћутања. Само један минут?

Минут ћутања за настрадалу децу. Минут ћутања за настрадале у околини Младеновца. А зашто да не и минут ћутања за људе без наде, за друштво без заједништва, за заједништво без љубави? Минут ћутања за посрнули свет у којем људски живот не заслужује више од једног минута.

Само један минут?!

Да ли је дужа тишина тако застрашујућа? Да ли је тако опасно зауставити све, затворити кафане, угасити телевизоре, искључити интернет, и онда се, у том свету без вештачког одјека, погружити у своју унутрашњост, ослушнути срце, проверити шта се тамо налази? Па исплакати муку, осветлити мрак, признати да су се тамо зацариле многе пошасти: завист, гордост, самољубље, себичност, неосетљивост, екстремни комформизам...

Ако смо иоле узнемирени оним што нам се десило, а рекло би се да јесмо... немојмо опет и опет тражити лека на погрешној страни. Неће нас од страха исцелити ни медијска хипноза, ни решетке на прозорима школа, ни скенери, ни строжи закони, ни забране, ни контроле... напротив, страх ће бивати све већи и све разорнији. Изнутра ће изједати наше душе, до следеће масовне трагедије. О томе да се оболело друштво мора лечити суштинским променама образовних, здравствених, социјалних, културних, медијских политика и стратегија, ових дана јавно су говорили многи компетентни људи. Као антрополог овоме могу да придодам само још једно размишљање. Неко ће можда замерити што оно није „практичније”, што припада домену поезије. Али није ли управо поезија, та „бескорисна” делатност доколичара и занесењака, она која нас води у језгро стварности (гр. Ποίηση=стварање), у срж човека и суштину људскости?

Погођена тешким губитком заједница прибегава ритуалу – симболичком говору који сажима њено метаисторијско искуство – њено сада и њено увек, њено одувек и заувек. Он постаје место окупљања, катарзе, утехе, обнављања. Ритуал пројављује и изнова потврђује архетипске обрасце на којима је устројено колективно несвесно. Више од свега он почива на потврђивању и поновном успостављању чврстог система вредности, на одлучном раздвајању добра и зла. У основи трагедија које су се десиле налази се изопачено поимање ових категорија, одрицање од добра и опредељење за зло. Но, није ли оно подстакнуто чињеницом да већ дуго времена живимо у систему у којем је све релативизовано, у друштву које је одустало од трагања за истином, у друштву које је заборавило да негује саосећање као основни принцип суживота? Предуго се већ налазимо у сивој зони флуидних и лако прилагодљивих система вредности, у зони у којој је све дозвољено. Да нам није све на корист, одавно смо заборавили. Због тога, ако још има икакве наде да се болест може излечити, да се злокобни правац кретања може променити, треба претрести етичке и духовне темеље друштва, те дугорочно, одговорно и посвећено настојати да се као његови најјачи погони изнедре и негују креативност и доброта. У овом подухвату морају учествовати сви – и институције и појединци.