Свако мора да буде господар своје реалности

Асканио Челестини је у тексту „Обраћање нацији” направио својеврсни пресек не Италије, Америке или Француске већ целе глобалне земљине кугле. Живимо заправо у глобалном свету где већи део становништва живи сличним животом. Људи живе у државама, градовима, заједницама где важе слична правила.

Драмски уметник Гордан Кичић овакo је за „Политику” говорио о свом новом глумачком изазову. Кичић је део глумачке екипе нове представе Атељеа 212 „Обраћање нацији” рађене према рукопису савременог италијанског аутора Асканија Челестинија. Дело је превела Јулијана Вучо, редитељ је Бојан Ђорђев, драматуршкиња Мина Илић, сценограф Синиша Илић, костимографкиња Марија Болубџић... Премијера је у петак увече, 19. маја на сцени „Мира Траиловић” Атељеа 212.

Драмски текст „Обраћање нацији” састоји се из кратких монолога одабраних из истоимене драме и збирке „Ходам у колони” Асканија Челестинија, чије јунаке тумаче и Јована Гавриловић, Горица Поповић, Катарина Жутић, Дејан Дедић, Иван Михаиловић, Иван Јевтовић, Бранислав Зеремски, Александар Срећковић и Миона Марковић.

– То заиста јесу монолошки сегменти, форме, али нису хронолошки повезани. То су Челестинијеви текстови као врста стендап комедије коју је он радио током година и година сценског наступа. У питању је врло специфичан аутор и писац који има особену врсту обраћања нацији. Он се кроз своје монологе и ликове бави пресеком стварности у Италији. У исто време све то може да важи и широм света. С друге стране прича је јако духовита, улази у апсурд, гротеску… Нисмо имали лак задатак да то поставимо на сцену, посебно јер нема чврсте драматуршке форме. У смислу да нема чистих ликова, већ су то у ствари типови који казују Челестинијеве монологе. Мислим да је ово један од захтевнијих задатака које сам радио и ја, али и моје колеге – прича Гордан Кичић уз коментар:

– Сви играмо по више ликова и сви смо јако знатижељни како ће публика да нас доживи. Редитељ Бојан Ђорђев урадио је необичну, јако занимљиву поставку целе те приче. У питању је занимљив контекст: четири годишња доба која се смењују. Ми смо неки људи у том граду, простору који мењају те временске оквире, који се сусрећу са различитим околностима и ситуацијама.

Челестини у делу „Обраћање нацији” цинично, духовито, реско, осуђује појаве, уопште односе међу људима, групацијама. Различита претеривања, себичност, похлепу, лицемерство, много тема је отворио на духовит и необичан начин.

– То нам је и била намера, задатак током свих проба: заправо пронаћи ту меру, начин како ту причу испричати публици која ће се и насмејати, али која ће добити и нешто опоро у свему томе. Били смо у потрази, тражили смо како да то буде и забавно, али и не баш тако забавно – наглашава Кичић који ће овога пута изаћи пред публику Атељеа 212 са више сценских ликова.

Челестинијеви јунаци, заправо, немају имена, већ су у питању типови у одређеним ситуацијама који показују колико су та стања ненормална, извитоперена, погрешна…

– Редитељ Бојан Ђорђев поверио ми је више ликова. Исти је случај и са мојим колегама. Рецимо, играм човека који је узнемирен, затим појединца који је на известан начин наратор, који мало улази и у те приче о којима говори. Тумачим, и дебелу плаву девојку, девојчицу, и понавља се поново тај узнемирени човек, тако да играм четири-пет ликова. Динамично је, интригантно ићи из лика у лик. Има нас пуно у екипи, исто тако има много тога да се обухвати, саопшти кроз те приче, односно монологе. Доста је све живо и јако занимљиво – каже Кичић коме је, као и његовим колегама и веома тешко да истрајава на свакодневним обавезама са мислима на трагичне догађаје које колективно преживљавамо.

– Још увек сам у стању шока, неверице. Све се десило у кратком временском интервалу. Друштво је кренуло у неку врсту инстант преиспитивања, што сматрам да је добро, али је лош повод. Најтужније је што су деца страдала. То је дубока, болна, озбиљна прича, чије преиспитивање би требало да поприми шири оквир. Трагични пир настављен је и у Младеновцу. Заћутао сам на новонасталу ситуацију, коју нико од нас није могао ни да замисли. И мене као родитеља све ово је погодило, сви се преиспитујемо. Деца носе све из куће, врло је све то узрочно-последнично и јако, јако деликатно. Свако мора да буде господар своје реалности. Чудан је свет, мењају се ствари, околности. Свет није такав какав је био пре пет-десет година. Живимо заправо у једној какофонији информација, неукуса, неурозе. Лоших музичких избора, разних других садржаја.