Идеја ме покреће…

Трагајући за новим темама у „Магазину“, често се срећемо са разним предметима ручне израде. Многи од њих заслужују дивљење баш као и рукотворине Агнес Хевер,које плене беспрекорном израдом, разноврсношћу и спретношћу којом она традиционалнетехнике и мотиве спаја са сопственим идејама. Зато смо приликом недавног боравка у Суботици пожелели да је посетимо и сазнамо како се „отиснула” у свет рукотворина. 

- Неодољиво ме привлачила примењена уметност. Од мајке сам наследила љубав према ручном раду, а прецизност од оца који је био архитекта и човек од сто заната. Тако сам започела студије молекуларне биологије у Београду, а завршила школу уређења ентеријера у Сегедину 1999. године.

Агнес је од оца наследила и радионицу пуну најразноврснијег алата и материјала... Све је ту као у апотеци, на свом месту.

- То је једини начин да се снађем у овом малом простору и ма колико он био претрпан знам где ми је шта - објашњава наша домаћица.

 А у радионици сваки ћошак прича своју причу. У једном је поред шиваће машине радни сто на којем су разноврсне крпице, лењир, округли нож...

- Све је то неопходно за израду пачворка, који изискује милиметарску прецизност, као и осећај за боје - објашњава Агнес, уз примедбу да је ову древну технику научила из књига, а користи је за израду таписерија, прекривача, столњака...

По стаклу и свили

(/slika2)Агнес се опробала и у сликању по стаклу и свили.

- Сваки пут је то нова чаролија - каже кроз осмех ова шармантна жена, Рак у хороскопу, што јој, ако је веровати астролозима, и даје ту уметничку, романтичну црту.

Пажњу нам привлаче стаклене карике за које је важно да буду добро осветљене. На њима су мотиви са зидова свечане сале Градске куће у Суботици.

- Стаклене карике су замишљене као сувенир Суботице. Свечана сала је још пре 100 годинаосликанау духу сецесије. У њој се данас одржавају конгреси, концерти, венчања… - поносно набраја Миклош, супруг наше саговорнице, који је, како нам рече Агнес, њена „десна рука“.

Кад не слика по стаклу, наша домаћица се лати свиле, а нарочито је привлачи батик техника, сликање по текстилу уз помоћ воска. Ту се, каже, никада унапред не зна шта ће настати.

На питање где је учила занат, одвраћа:

- Учим кроз искуство.Пробам, па поново пробам, и основној техници додам понешто своје.Поред осликавања свилених ешарпи, осмислила сам и кутије у које их пакујем. Сама их правим, то се подразумева, јер је тек тада посао завршен.     

Све зависи од расположења

(/slika3)О томе како се опредељује шта ће када да ради, овадаровита жена објашњава да то у великој мери зависи од расположења, потреба али и годишњег доба.

- Рецимо, само лети могу да правим папир, јер су ми потребна три стола. Папир цепкам, квасим, мељем... Новодобијену, рециклирану хартију не фарбам, али волим да убацим делове биљака, боје, цвет, камен… Од тога правим слике и честитке које после путују широм Европе, има их у Канади, САД, Африци. Многи дођу код мене да наруче поклон за неког посебног, или за неку посебну прилику - каже Агнес.

Њене маштовите рукотворине публика је неколико последњих година могла да видина групним и самосталним изложбама у Суботици, Београду, Новом Саду и Будимпешти, на сајмовима и вашарима ручних радова, али иу одабраним продавницама, као што је суботичка „Градска сувенирница”. На шестој смотри ликовних аматера Војводине Агнес је била трећа од више стотина полазника.  

Иако је овладала многим техникама и стекла велико знање о бојама, материјалима, хармонији и историји уметности,Агнес признаје да је још „жедна нових сазнања”. А куда ће је она одвести... е, то се никад не зна.