Ideja me pokreće…

Tragajući za novim temama u „Magazinu“, često se srećemo sa raznim predmetima ručne izrade. Mnogi od njih zaslužuju divljenje baš kao i rukotvorine Agnes Hever,koje plene besprekornom izradom, raznovrsnošću i spretnošću kojom ona tradicionalnetehnike i motive spaja sa sopstvenim idejama. Zato smo prilikom nedavnog boravka u Subotici poželeli da je posetimo i saznamo kako se „otisnula” u svet rukotvorina. 

- Neodoljivo me privlačila primenjena umetnost. Od majke sam nasledila ljubav prema ručnom radu, a preciznost od oca koji je bio arhitekta i čovek od sto zanata. Tako sam započela studije molekularne biologije u Beogradu, a završila školu uređenja enterijera u Segedinu 1999. godine.

Agnes je od oca nasledila i radionicu punu najraznovrsnijeg alata i materijala... Sve je tu kao u apoteci, na svom mestu.

- To je jedini način da se snađem u ovom malom prostoru i ma koliko on bio pretrpan znam gde mi je šta - objašnjava naša domaćica.

 A u radionici svaki ćošak priča svoju priču. U jednom je pored šivaće mašine radni sto na kojem su raznovrsne krpice, lenjir, okrugli nož...

- Sve je to neophodno za izradu pačvorka, koji iziskuje milimetarsku preciznost, kao i osećaj za boje - objašnjava Agnes, uz primedbu da je ovu drevnu tehniku naučila iz knjiga, a koristi je za izradu tapiserija, prekrivača, stolnjaka...

Po staklu i svili

(/slika2)Agnes se oprobala i u slikanju po staklu i svili.

- Svaki put je to nova čarolija - kaže kroz osmeh ova šarmantna žena, Rak u horoskopu, što joj, ako je verovati astrolozima, i daje tu umetničku, romantičnu crtu.

Pažnju nam privlače staklene karike za koje je važno da budu dobro osvetljene. Na njima su motivi sa zidova svečane sale Gradske kuće u Subotici.

- Staklene karike su zamišljene kao suvenir Subotice. Svečana sala je još pre 100 godinaoslikanau duhu secesije. U njoj se danas održavaju kongresi, koncerti, venčanja… - ponosno nabraja Mikloš, suprug naše sagovornice, koji je, kako nam reče Agnes, njena „desna ruka“.

Kad ne slika po staklu, naša domaćica se lati svile, a naročito je privlači batik tehnika, slikanje po tekstilu uz pomoć voska. Tu se, kaže, nikada unapred ne zna šta će nastati.

Na pitanje gde je učila zanat, odvraća:

- Učim kroz iskustvo.Probam, pa ponovo probam, i osnovnoj tehnici dodam ponešto svoje.Pored oslikavanja svilenih ešarpi, osmislila sam i kutije u koje ih pakujem. Sama ih pravim, to se podrazumeva, jer je tek tada posao završen.     

Sve zavisi od raspoloženja

(/slika3)O tome kako se opredeljuje šta će kada da radi, ovadarovita žena objašnjava da to u velikoj meri zavisi od raspoloženja, potreba ali i godišnjeg doba.

- Recimo, samo leti mogu da pravim papir, jer su mi potrebna tri stola. Papir cepkam, kvasim, meljem... Novodobijenu, recikliranu hartiju ne farbam, ali volim da ubacim delove biljaka, boje, cvet, kamen… Od toga pravim slike i čestitke koje posle putuju širom Evrope, ima ih u Kanadi, SAD, Africi. Mnogi dođu kod mene da naruče poklon za nekog posebnog, ili za neku posebnu priliku - kaže Agnes.

Njene maštovite rukotvorine publika je nekoliko poslednjih godina mogla da vidina grupnim i samostalnim izložbama u Subotici, Beogradu, Novom Sadu i Budimpešti, na sajmovima i vašarima ručnih radova, ali iu odabranim prodavnicama, kao što je subotička „Gradska suvenirnica”. Na šestoj smotri likovnih amatera Vojvodine Agnes je bila treća od više stotina polaznika.  

Iako je ovladala mnogim tehnikama i stekla veliko znanje o bojama, materijalima, harmoniji i istoriji umetnosti,Agnes priznaje da je još „žedna novih saznanja”. A kuda će je ona odvesti... e, to se nikad ne zna.