Реч за спор и за песму

По свој прилици, Космет није „најскупља српска реч”, али је, судећи по последњем скупштинском заседању, бар формално гледано – кључна. Посвећују јој се и резолуције и амандмани, и уводна излагања и реплике. Била је узрок распуштања прошле владе, сада повод расцепа у Српској радикалној странци. Чак и они којима је једна друга реч неупоредиво милија, пазе да на десетак „Европа” и „европски” употребе бар једном „Косово и Метохија” и „косовометохијски”. Какав год да је контекст...

Са своје стране, телевизије Космет држе у фокусу тек онолико колико је дневнополитичка тема, пратећи сасвим прагматично актуелни политички живот. Кад нема извештаја из Њујорка или Брисела о ставовима тамошњих званичника, или о међупартијским и унутарпартијским споровима овдашњих, а све у сфери „високе политике”, нема ни Космета на екрану. Да није посета косметске деце Београду или њихових путовања на Тару, у Грчку, у Русију...ретко би се који грађанин Космета могао видети и чути у престоничким ТВ програмима. Мимо ситуација високе напетости и директних међуетничких чарки – готово да и нема ТВ записа с оне стране „административне границе”.

Речју, Космет се испоставља као тема од малог ТВ интересовања и простор за мало ТВ ангажовање.

Два јавна сервиса, РТС и РТВ, имају редовне емисије „Живот и стандарди”, односно „Косово и Метохија” и припремају их или самостално или у сарадњи с локалним српским екипама. У оба случаја, то је добар увид у стварност „на терену”, у личне животне приче, у облике колективне егзистенције. Он је неопходан тим више што је за већину гледалаца телевизије, нарочито оних из средње и млађе генерације, Космет умногоме апстрактан, ментални и (или) емоционални појам, територија никад непосредно виђена, никад упозната у живом контакту са тамошњим људима. Отуд је цео однос према њему заснован управо на посредном и посредованом ТВ доживљају.

Приступ оба поменута циклуса омогућује да се осети колика је мера очаја и снага наде у егзистенцијалним мукама Косоваца, колико револта и колико охрабрења изазивају поједине староседелачке или повратничке судбине. И кад је нека од емисија ове врсте монотематска, попут последње РТС-а о обнови манастира Девич, спаљеног у албанском погрому 2004. године, из ње се пробија сложенија, богатија и слојевитија повест, увек стварајући потребу да се она и даље прати, допуњује, разрађује.

Јавни сервиси који се препоручују слоганима „Ваше право да знате све” и „Ближи вама” у погледу Космета дугују и „више” и „ближе”. Али шта је са осталима, са кућама које су се грчевито бориле за националну фреквенцију у земљи чија је међа, бар званично, још код Драгаша? Шта са станицама које се диче истраживачким новинарством и ауторским именима од угледа, а нерадо залазе путевима јужних пруга? Шта са студијима који прокламују отвореност за независне продукције, али занемарују наслове документарног жанра?

Преиспитиваће то, ваљда, ова или нека боље постављена и састављена радиодифузна агенција. Само да се дотле Косово сасвим не пресели у песму. Епску, лирску, тужбалицу...