Савијање младог дрвета

Мој недавно преминули отац Милош оставио је у аманет да његову стару ловачку пушку, „рускињу”, орозару, „која бије као Свети Илија”, како је знао да каже, наследи његов унук, мој син Недељко. Архаично лепо, емотивно и људски. Да од свог деде унук наследи нешто што је уз стари џепни сат „омега” највредније што је имао. Ипак, у сенци застрашујућих и апокалиптичних сцена које су се догодиле у престижној основној школи у срцу Београда, и ништа мање трагичних које су се десиле у мирним селима срца Шумадије, у којима је изгубљен велики број премладих људских живота – не верујем да ће се очева жеља испунити? Јер је једна од мера коју ће Влада Србије законодавно врло хитно спровести је најављени мораторијум на издавања нових дозвола за поседовање оружја. Уз драстични процес ревизије свих до сада издатих – што снажно подржавам. Да ли ће у законској процедури ловачко оружје бити изузето, наспрам ужаса који помућује разум – није од превелике важности.

После шокантних призора „made in Serbia” које су у ударном термину уз најаву „брејкинг њуз” пренеле све телевизије света – у Србији више ништа неће бити исто. Не престају разговори, приче и надгорњавања са питањима: Како је могуће да нам се то десило? Ко је одговоран? Шта учинити да нам се овакве страхоте, не дај боже више не понове? У стању суштинске затечености целог друштва, државе и заједнице, у какофонији накнадне памети која је присутна последњих дана, оглашава се и „курта и мурта”, и ко треба и ко не треба? Они који су надлежни, овлашћени, едуковани и меродавни, и они који то нису, који страхотне догађаје од којих је Србија занемела користе за дашак сопственог пи-ара и промоцију сопствене незнатности.

Ако могу сви они, допуштам себи да згрожен, увређен и гневан – и сам кажем коју реч. О чему? Шта је то што до сада није речено у данима у којима се сваком здравом људском бићу, при помисли на стрељана детињства и покошену младост – спушта језа низ кичму? После ужасних злочина које су починили један основац и једна монструозна двадесетогодишња замлата, са разлогом су интернет, друштвене мреже и ријалити програми апострофирани као изворишта свих зала и злокобних опсена које у застрашујућем облику мотивишу младе нараштаје. Али, да ли су само они? У светлу трагичних догађаја чији смо неми сведоци, морамо се запитати: Које и какве поруке шаљемо преко великих и малих екрана ако су садржаји филмова и ТВ серија које производимо и приказујемо у најмање натполовичном делу укупне српске продукције посвећени насиљу, мафијаштву, наркоманији и афирмацији лаког и лагодног живота од криминала? Поготову, какве дугорочне ефекте и последице има својеврсна пандемија ТВ серија у којима су агресија, деструкција, егзекуције, убиства и остали злочини – централни и главни стожери сценарија, драматургије и приче? Какав утицај све то има на развој и формирање младе популације у нашем друштву? Смемо ли уопште, као некада у 20 часова да са породицом седнемо испред телевизора и погледамо ТВ серију? А да нас не заглуши штектање хеклера, детонације бомби и не осмуди пламен Молотовљевих коктела? Остављам читаоцима овог текста да се сами сете колико је криминалних и мафијашких ТВ серија снимљено и приказано на екранима наших телевизија у последњих пет-шест година? Нажалост, само пар њих је било на завидном професионалном, уметничком и продукцијском нивоу.

Колике далекосежне, штетне и контаминирајуће утицаје на младу популацију, на децу, на адолесценте и омладину имају такви садржаји? Занимљиво би било добити одговор од социолога, психијатара, педагога и психолога? Зашто би се млади школовали и трљали клупе, зашто би учили и образовали се за будућа занимања, кад могу као њихови истетовирани узори да буду окружени најлепшим девојкама, да возе најбоље аутомобиле, да им џепови буду пуни пара и да живе лагодно од криминала? И све то без икаквих последица? Притом да се, баш као и криминогени непобедиви јунаци са екрана не обазиру на елементарне друштвене и законске норме, већ их игноришу и омаловажавају. Још ако су протагонисти тих ТВ серија наши најпопуларнији глумци који на друштвеним мрежама имају армије фанова и пратилаца – онда смо засигурно завршили посао? Јер зна се – младо дрво најлакше се савија… Из разлога професионалне солидарности ниједан наслов у овом тексту поменути нећу. Тим пре што се у бранши којој припадам такође зна да се никада нисам јавно оглашавао да коментаришем и кудим дела и резултате мојих колега, глумаца, сценариста, редитеља и продуцента. Па то нећу чинити ни сада. Признајем, задовољан сам кад сам у прилици да јавно и на сва уста похвалим пројекат иза кога стоје моје колеге – када за то има разлога. Поштујући тај принцип, овде и на овом месту поменућу само два имена.

Нисам једини који зна да је Александар Тијанић, чувени генерални директор Јавног сервиса за време свог мандата на РТС-у ставио забрану на продукције крими-серија. Један од разлога које је наводио је „да ми не умемо и не знамо да такву серију направимо, а да она ваља”. А онда се, пар година након његове изненадне смрти, колико се сећам 2016. године – појавио један који зна. Његово име је Гага Антонијевић. Дошао је из Америке са матрицом модерне, у визуелном смислу нове естетике крими-приче по узору на холивудски модел и заједно са сценаристкињом Наташом Дракулић направио серију „Убице мога оца”, коју је гледалиште попило као хладну воду. И онда креће стампедо…

Велики успех овог бренда, као стартни пиштољ на хиподрому означио је ерупцију крими-садржаја на програмима наших телевизија. Аутори и редитељи су се утркивали где ће више да липти крви. Смештајући своје тривијалне, често и морбидне заплете у наше амбијенте, Београд је презентиран као град у којем је ризично изаћи на улицу, а Србија је у глобалној перцепцији постала балканска Колумбија – у којој људски живот не вреди ништа. У којој глорификовани криминалци без мане и страха постају романтични хероји и идеализовани узори. И док баке и деке гасе телевизоре не желећи да гледају такве садржаје, мушка млада публика их гута, а тинејџерке вриште кад им се укаже прилика да уживо виде „омиљене” јунаке са екрана…

И док се освестимо, попут канцера тихи процес менталне и емоционалне разградње младих са правим животним вредностима неповратно и незаустављиво ће читаве генерације одвести у понор… Не морају се сви сложити са мном. Није ми је идеја да поспешим омразу, нити да прозивам, да осуђујем колеге, продуценте, ауторе, сценаристе и редитеље таквих пројеката. Због тога никога и не именујем. Али их позивам да размисле и сами изведу закључке? Што се мене тиче, задржавам право да мислим да перманентно кљукање насиљем у играним програмима наших телевизија и портала кумулативно, погубно и штетно делује на популацију – поготову младу и најмлађу. Време је да се хеклери ставе у сошке. Наша класична и савремене књижевност препуна је вредних књижевних дела које треба екранизовати и по њима снимити филмове и ТВ серије. Народ је жељан и гладан комедија и нормалних прича – а ако се присетимо да је улога уметности да развија племенита осећања у људима, онда је јасно да треба променити плочу. Док не буде касно…

Глумац, сценариста и редитељ

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листa