Savijanje mladog drveta

Moj nedavno preminuli otac Miloš ostavio je u amanet da njegovu staru lovačku pušku, „ruskinju”, orozaru, „koja bije kao Sveti Ilija”, kako je znao da kaže, nasledi njegov unuk, moj sin Nedeljko. Arhaično lepo, emotivno i ljudski. Da od svog dede unuk nasledi nešto što je uz stari džepni sat „omega” najvrednije što je imao. Ipak, u senci zastrašujućih i apokaliptičnih scena koje su se dogodile u prestižnoj osnovnoj školi u srcu Beograda, i ništa manje tragičnih koje su se desile u mirnim selima srca Šumadije, u kojima je izgubljen veliki broj premladih ljudskih života – ne verujem da će se očeva želja ispuniti? Jer je jedna od mera koju će Vlada Srbije zakonodavno vrlo hitno sprovesti je najavljeni moratorijum na izdavanja novih dozvola za posedovanje oružja. Uz drastični proces revizije svih do sada izdatih – što snažno podržavam. Da li će u zakonskoj proceduri lovačko oružje biti izuzeto, naspram užasa koji pomućuje razum – nije od prevelike važnosti.

Posle šokantnih prizora „made in Serbia” koje su u udarnom terminu uz najavu „brejking njuz” prenele sve televizije sveta – u Srbiji više ništa neće biti isto. Ne prestaju razgovori, priče i nadgornjavanja sa pitanjima: Kako je moguće da nam se to desilo? Ko je odgovoran? Šta učiniti da nam se ovakve strahote, ne daj bože više ne ponove? U stanju suštinske zatečenosti celog društva, države i zajednice, u kakofoniji naknadne pameti koja je prisutna poslednjih dana, oglašava se i „kurta i murta”, i ko treba i ko ne treba? Oni koji su nadležni, ovlašćeni, edukovani i merodavni, i oni koji to nisu, koji strahotne događaje od kojih je Srbija zanemela koriste za dašak sopstvenog pi-ara i promociju sopstvene neznatnosti.

Ako mogu svi oni, dopuštam sebi da zgrožen, uvređen i gnevan – i sam kažem koju reč. O čemu? Šta je to što do sada nije rečeno u danima u kojima se svakom zdravom ljudskom biću, pri pomisli na streljana detinjstva i pokošenu mladost – spušta jeza niz kičmu? Posle užasnih zločina koje su počinili jedan osnovac i jedna monstruozna dvadesetogodišnja zamlata, sa razlogom su internet, društvene mreže i rijaliti programi apostrofirani kao izvorišta svih zala i zlokobnih opsena koje u zastrašujućem obliku motivišu mlade naraštaje. Ali, da li su samo oni? U svetlu tragičnih događaja čiji smo nemi svedoci, moramo se zapitati: Koje i kakve poruke šaljemo preko velikih i malih ekrana ako su sadržaji filmova i TV serija koje proizvodimo i prikazujemo u najmanje natpolovičnom delu ukupne srpske produkcije posvećeni nasilju, mafijaštvu, narkomaniji i afirmaciji lakog i lagodnog života od kriminala? Pogotovu, kakve dugoročne efekte i posledice ima svojevrsna pandemija TV serija u kojima su agresija, destrukcija, egzekucije, ubistva i ostali zločini – centralni i glavni stožeri scenarija, dramaturgije i priče? Kakav uticaj sve to ima na razvoj i formiranje mlade populacije u našem društvu? Smemo li uopšte, kao nekada u 20 časova da sa porodicom sednemo ispred televizora i pogledamo TV seriju? A da nas ne zagluši štektanje heklera, detonacije bombi i ne osmudi plamen Molotovljevih koktela? Ostavljam čitaocima ovog teksta da se sami sete koliko je kriminalnih i mafijaških TV serija snimljeno i prikazano na ekranima naših televizija u poslednjih pet-šest godina? Nažalost, samo par njih je bilo na zavidnom profesionalnom, umetničkom i produkcijskom nivou.

Kolike dalekosežne, štetne i kontaminirajuće uticaje na mladu populaciju, na decu, na adolescente i omladinu imaju takvi sadržaji? Zanimljivo bi bilo dobiti odgovor od sociologa, psihijatara, pedagoga i psihologa? Zašto bi se mladi školovali i trljali klupe, zašto bi učili i obrazovali se za buduća zanimanja, kad mogu kao njihovi istetovirani uzori da budu okruženi najlepšim devojkama, da voze najbolje automobile, da im džepovi budu puni para i da žive lagodno od kriminala? I sve to bez ikakvih posledica? Pritom da se, baš kao i kriminogeni nepobedivi junaci sa ekrana ne obaziru na elementarne društvene i zakonske norme, već ih ignorišu i omalovažavaju. Još ako su protagonisti tih TV serija naši najpopularniji glumci koji na društvenim mrežama imaju armije fanova i pratilaca – onda smo zasigurno završili posao? Jer zna se – mlado drvo najlakše se savija… Iz razloga profesionalne solidarnosti nijedan naslov u ovom tekstu pomenuti neću. Tim pre što se u branši kojoj pripadam takođe zna da se nikada nisam javno oglašavao da komentarišem i kudim dela i rezultate mojih kolega, glumaca, scenarista, reditelja i producenta. Pa to neću činiti ni sada. Priznajem, zadovoljan sam kad sam u prilici da javno i na sva usta pohvalim projekat iza koga stoje moje kolege – kada za to ima razloga. Poštujući taj princip, ovde i na ovom mestu pomenuću samo dva imena.

Nisam jedini koji zna da je Aleksandar Tijanić, čuveni generalni direktor Javnog servisa za vreme svog mandata na RTS-u stavio zabranu na produkcije krimi-serija. Jedan od razloga koje je navodio je „da mi ne umemo i ne znamo da takvu seriju napravimo, a da ona valja”. A onda se, par godina nakon njegove iznenadne smrti, koliko se sećam 2016. godine – pojavio jedan koji zna. Njegovo ime je Gaga Antonijević. Došao je iz Amerike sa matricom moderne, u vizuelnom smislu nove estetike krimi-priče po uzoru na holivudski model i zajedno sa scenaristkinjom Natašom Drakulić napravio seriju „Ubice moga oca”, koju je gledalište popilo kao hladnu vodu. I onda kreće stampedo…

Veliki uspeh ovog brenda, kao startni pištolj na hipodromu označio je erupciju krimi-sadržaja na programima naših televizija. Autori i reditelji su se utrkivali gde će više da lipti krvi. Smeštajući svoje trivijalne, često i morbidne zaplete u naše ambijente, Beograd je prezentiran kao grad u kojem je rizično izaći na ulicu, a Srbija je u globalnoj percepciji postala balkanska Kolumbija – u kojoj ljudski život ne vredi ništa. U kojoj glorifikovani kriminalci bez mane i straha postaju romantični heroji i idealizovani uzori. I dok bake i deke gase televizore ne želeći da gledaju takve sadržaje, muška mlada publika ih guta, a tinejdžerke vrište kad im se ukaže prilika da uživo vide „omiljene” junake sa ekrana…

I dok se osvestimo, poput kancera tihi proces mentalne i emocionalne razgradnje mladih sa pravim životnim vrednostima nepovratno i nezaustavljivo će čitave generacije odvesti u ponor… Ne moraju se svi složiti sa mnom. Nije mi je ideja da pospešim omrazu, niti da prozivam, da osuđujem kolege, producente, autore, scenariste i reditelje takvih projekata. Zbog toga nikoga i ne imenujem. Ali ih pozivam da razmisle i sami izvedu zaključke? Što se mene tiče, zadržavam pravo da mislim da permanentno kljukanje nasiljem u igranim programima naših televizija i portala kumulativno, pogubno i štetno deluje na populaciju – pogotovu mladu i najmlađu. Vreme je da se hekleri stave u soške. Naša klasična i savremene književnost prepuna je vrednih književnih dela koje treba ekranizovati i po njima snimiti filmove i TV serije. Narod je željan i gladan komedija i normalnih priča – a ako se prisetimo da je uloga umetnosti da razvija plemenita osećanja u ljudima, onda je jasno da treba promeniti ploču. Dok ne bude kasno…

Glumac, scenarista i reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista