Снага речи првог ужичког гласила

Ужице – Ни више јавних гласила, ни мање критичких написа, речи су којима Ужичани често оцењују актуелне медијске прилике у граду на Ђетињи, где новинарство живи већ 138 година. Толико је прошло од оснивања прве овдашње новине, објављене 1. маја 1885. под именом „Златибор”, с поднасловом у заглављу „Народни лист”, иако су штампа и власништво били у рукама ужичке филијале Задруге штампарских радника из Београда.

Као први уредник првог „Златибора” помиње се Петар Стојановић. Али лист тада излази само три месеца (ниједан од тих бројева није сачуван), јер је у јесен букнуо српско-бугарски рат. Ипак, „Златибор” је обновљен 1887, први ужички штампар Лазар Тришић прихватио се издавања и уређивања тих новина. Редовно га је, уз помоћ петорице угледних Ужичана, објављивао до 1893. Сматрало се тада веома важним да једна варош има своју новину.

Обновљени „Златибор” излазио је на четири стране, четвртком и недељом, уз месечну претплату од једног динара (ужичка библиотека је у ово време дигитализовала све те сачуване бројеве листа и они се могу читати на њеном сајту). Уредништво се налазило у кући старешине Окружног суда Милана Каљевића, где се у оно време одвијао буран културни живот грађанства.

„Поменута година обнављања ужичког гласила није случајно одабрана. Била је то иста она година у којој је средином маја, после пада Гарашанинове владе, у Ужицу окончана владавина напредњака. Ужички радикали и либерали, уз шенлучење и прангијање, смењују општинску управу. Већ у септембру на парламентарним изборима радикали још једном побеђују, да би наредне године нови устав гарантовао већу слободу штампе. Као активни припадник Радикалне странке Лазар Тришић не губи време, анимира овдашњу интелектуалну елиту за сарадњу, покреће издавачку делатност, отвара књижару...”, бележи о томе сајт ужичког удружења „Колектив”.

Лист „Златибор” се, на пример, залагао да држава мора водити бригу о унапређењу народне привреде. „Кад народ има толико дужности према држави, треба и држава да има своје дужности према народу; кад народ даје толике дотације он има право водити рачуна на шта се то троши; да се држава не стара само како ће покупити данак од народа, него и да се благостање народно увећа”, пише у броју од 6. августа 1887. године.

„Ужице је опало с трговином како је Шваба окупирао Босну и Херцеговину. Они су подигли такву царину да је свеколики извоз из Србије потпуно замро. Ужичани су се окренули и на сваком кораку подигли кафане, меане и дуванџинице. Ко је некад премишљао како ће знојем својим поштено зарадити, тај данас премишља како ће да превари.”(13. август 1887. године.)

Пише „Златибор” и ово (а преноси Илија Мисаиловић у књизи „Дневник Малише Атанацковића”): „Наш округ највише почива на трговини и трговцима. Њима наши сељаци продају своје сировине које ће опет на страну препродати, да се после тај исти артикал, само прерађен, десетоструко нама прода.” Као пример за то узима нерационалну прераду луча, боровог дрвета и производњу катрана, где „сељаци упорно раде на стари начин, а за бољи се не интересују, зар не би било боље подићи фабрику катрана у нашем крају”.

Писао је тако, предлагао и критиковао први ужички лист „Златибор” све до 17. марта 1893, када је тадашњи уредник Малиша Атанацковић написао: „Због млогих приватних послова којима сам, нарочито у последње време, веома оптерећен, престајем и даље уређивати ’Златибор’. Хвала пријатељима, сарадницима и претплатницима који су ме у томе послу помагали.”

Након тога овде су се појављивали листови политичких странака, као што су „Дрина” и „Ужички одјек”, па затим новине које су пратиле рад општинске скупштине „Окружна самоуправа”, „Ужичанин”, „Ужички гласник”... Данас је у граду само један лист „Вести” (с традицијом излажења од времена Ужичке републике 1941), а мноштво је портала, уз неколико радио-станица и локалних телевизија.