Песма која је водила целу генерацију

Да ли једна песма може да покрене стотине хиљада људи, да их избаци из уобичајене летаргије, натера их на побуну па и на насиље, или одбрану од истог? Историја нас учи да су велика друштвена комешања увек била праћена музиком. Револуционарном, претећом, оном која изражава бол, безнађе… Не обавезно створеном умом и талентом великих композитора, народном традицијом или веровањем, али свакако таквом која никога на оставља у покоју, која тера напред, тражи акцију.

Управо таква била је песма „Најава уништења” („Eve of Destruction”), коју је 1965. написао тада деветнаестогодишњи амерички кантаутор П. Ф. Слоун (Philip Gary „Flip” Sloan, 1945–2015), а химном свог времена учинио певач Бери Макгвајер (Barry McGuire). Жигошући расизам, хипокризију, неправду, посвећена је трагичном догађају названом „Крвава недеља”, када је око 600 активиста, бораца за расну равноправност и предвођених Хозеом Вилијамсом и Џоном Луисом, кренуло 7. марта 1965. у марш за опште право гласа преко моста Потус у градићу Селма у Алабами. Пресрела их је локална полиција и дошло је до нереда у којима је повређен велики број протестаната.

Али стихови „Уништења” асоцирају на још неколико драматичних догађаја из тог доба. Референца – „Довољно си одрастао да убијаш, али не и да гласаш” – јасно асоцира на законску одредбу по којој су млади Американци могли да буду регрутовани за рат у Вијетнаму већ онога тренутка када би прославили 18. рођендан, док су на биралишта могли да изађу тек са напуњених 21.

Ту је и реченица: „Реком Јордан плутају тела”, која говори о „рату за воду” вођеном 1964–1967. између Израела и његових арапских суседа. „Можеш да одеш у свемир на четири дана, али када се вратиш ово ће бити оно исто место”, казује о лету свемирског брода „Џемини” у јуну 1965, док стих: „Ударање бубњева, понос и срамота” подсећа на трагично убиство и сахрану америчког председника Џона Кенедија 1963.

Још од свог настанка музика је представљала једно од кључних средстава комуникације међу људима. Групно мумлање, а касније и певање око ватре, било је недвосмислени симбол заједништва, па и знак добродошлице за све који би се оваквом начину дружења прикључили у доброј вери. Такође, све велике друштвене промене увек су биле дубоко повезане са променама у музици. Било да су у питању друштвени покрети или ратови широких размера, музика је била њихов обавезан и упечатљив пратилац. Некада је реч била о грандиозним оркестарским делима створеним имагинацијом великих композитора, а некада је било довољно да појединац узме гитару у руке и крене у незадовољну масу. Музика се увек чула гласније од звекета мачева или грмљавине топова. Уосталом, и свака државна химна саздана је тако да изрази осећај припадности некој заједници, идеји, времену, па и власти…

Историчари тврде да су стари Грци међу првима схватили утицај музике. Ондашњи интелектуалци који су стварали демократију и републикански облик управљања државом добро су разумели моћ мелодије да покрене друштво и поспеши социјалне покрете усмерене против владајуће елите. „Свака музичка иновација са собом носи опасност по целу државу и као такву ју је неопходно забранити”, опомињао је Платон. „Када се музика мења, са њом се обавезно мењају и основна друштвена правила.”

И заиста, тзв. протестне песме шездесетих година прошлог века мењале су друштво и на истоку и на западу. Иако су њихови најистакнутији аутори долазили из САД или Енглеске, није била ограничена само на англосаксонско говорно подручје. Са једнаким жаром певали су је и у Француској (Антоан), Италији (Адриано Ћелентано) у Југославији (Ивица Перцл, Јадранка Стојаковић), Русији (Јуриј Шевчук, Владимир Висоцки)… Било је то време глобалног антиратног расположења и жеље за еманципацијом свих оних који су се осећали угроженима. Музика је у томе била моћно оружје.

Како се могло и очекивати „Најава уништења” је од стране америчког естаблишмента прихваћена као – отворена претња. Медији су је промовисали као доказ да је тамошња младеж кренула погрешним и опасним путем, да угрожава естаблишмент. Проглашавана је за непријатељску пропаганду, посебно у светлу већ поменутог вијетнамског рата. Радио-станице су одбијале да је емитују… Била је забрањена чак и у програмима појединих емитера у Великој Британији. Ипак, постала је мировна химна целе једне генерације.

А било је то време када смо певали композиције Боба Дилана, Џоан Баез, Донована, група попут: „Бирдс”, „Бафало Спрингфилд” и сличних. Теме су нам биле: борба за људска права, против расне неједнакости, охолости капитализма, побуна против убијања оних који су, попут активисте Меџер Еверса, дизали глас тражећи правду за све, противљење ратовима, хипокризији која је постала однос према свему… А да је тај глас опомене одзвањао још годинама потврђује и случај Џона Фогертија из групе „Криденс Клиервотер Ривајвел, који је и 2014. морао да брани и објашњава своју поруку о хипокризији оних који машу , срочену 45 година раније.

Слоун је „Најаву уништења” прво понудио тада угледној групи „Бирдс”, али није наишао на њихово разумевање. Слично је прошао и са групом „Тиртлс”. Како се сећа један од чланова групе, свима је од почетка било јасно да је реч о потенцијално великом хиту. „Али било нам је јасно и да је, ко год да сними композицију са таквим текстом, осуђен да има само један хит. Каријера би за таквога била окончана – заувек”, објаснио је Хауард Кајлан.

Ризик је на себе преузео Бери Макгвајер. „Најава уништења” требало је да буде својеврсна катарза, опомена Американцима да сила ипак ништа не решава… Данас делује као – пропуштена прилика…