Васпитање и образовање нису трговина

У вези са злочином и трагедијом у београдској основној школи објашњења и тумачења давали су новинари, родитељи, политичари, полицајци, лекари, глумци, адвокати, психијатри, психолози, социолози... У најмањој мери се огласило наставно особље школа и факултета, као и директори и власници васпитно-образовних установа, а они би имали највише да кажу.

Држала сам наставу на једном приватном универзитету и имам импресије о односу студената, њихових родитеља и надлежних државних установа поводом питања васпитања и образовања.

Родитељи се несумњиво држе оне старе сумњиве пословице – пара врти где бургија неће – и желе да се њихова деца не муче много, већ да најбезболније и најбрже дођу до успеха. У очима ученика наставник је особа коју плаћају њихови родитељи и зато сматрају да нема права да од ученика „тражи длаку у јајету” и да им даје слабе оцене.

Државне установе надлежне за васпитање и образовање требало би да се далеко више ангажују у контроли наставних програма и уџбеника, посебно у основним школама, где ученици добијају основне и практичне појмове о припадности колективу, социјализацији, емпатији...

Наставни програми неадекватни за узраст ученика и толерисање „гангстерске” конкуренције, уместо такмичења у спортском духу (ако такво данас уопште постоји), у образовним установама доводе до производње оних који су способни да побију другове из клупе као и производње лажних генијалаца. Касније амбиције без покрића доводе до поразних међуљудских односа на радним местима и сталне негативне селекције.

Што би стари Латини рекли: Coruptio cordis indolentio menti. Или у преводу: корупција прирасла за срце иде с менталном запуштеношћу.

Др Нина Дрндарски,
научни саветник