Vaspitanje i obrazovanje nisu trgovina

U vezi sa zločinom i tragedijom u beogradskoj osnovnoj školi objašnjenja i tumačenja davali su novinari, roditelji, političari, policajci, lekari, glumci, advokati, psihijatri, psiholozi, sociolozi... U najmanjoj meri se oglasilo nastavno osoblje škola i fakulteta, kao i direktori i vlasnici vaspitno-obrazovnih ustanova, a oni bi imali najviše da kažu.

Držala sam nastavu na jednom privatnom univerzitetu i imam impresije o odnosu studenata, njihovih roditelja i nadležnih državnih ustanova povodom pitanja vaspitanja i obrazovanja.

Roditelji se nesumnjivo drže one stare sumnjive poslovice – para vrti gde burgija neće – i žele da se njihova deca ne muče mnogo, već da najbezbolnije i najbrže dođu do uspeha. U očima učenika nastavnik je osoba koju plaćaju njihovi roditelji i zato smatraju da nema prava da od učenika „traži dlaku u jajetu” i da im daje slabe ocene.

Državne ustanove nadležne za vaspitanje i obrazovanje trebalo bi da se daleko više angažuju u kontroli nastavnih programa i udžbenika, posebno u osnovnim školama, gde učenici dobijaju osnovne i praktične pojmove o pripadnosti kolektivu, socijalizaciji, empatiji...

Nastavni programi neadekvatni za uzrast učenika i tolerisanje „gangsterske” konkurencije, umesto takmičenja u sportskom duhu (ako takvo danas uopšte postoji), u obrazovnim ustanovama dovode do proizvodnje onih koji su sposobni da pobiju drugove iz klupe kao i proizvodnje lažnih genijalaca. Kasnije ambicije bez pokrića dovode do poraznih međuljudskih odnosa na radnim mestima i stalne negativne selekcije.

Što bi stari Latini rekli: Coruptio cordis indolentio menti. Ili u prevodu: korupcija prirasla za srce ide s mentalnom zapuštenošću.

Dr Nina Drndarski,
naučni savetnik