„Палма” за двоструког оскаровца

Кан – Увек је дашак свежег ваздуха бити у Кану, он је дуго чинио дивну платформу за храбре ствараоце, уметничку смелост и изврсност у приповедању. Од мог првог доласка 1979. за премијеру филма „Кинески синдром”, до мог последњег наступа овде са филмом „Иза канделабра” 2013. године, Кански фестивал ме је увек подсећао да магија филма није само у ономе што видимо на екрану, већ и у његовој способности да утиче на људе свуда по свету. После више од 50 година рада и филмског постојања, част је вратити се на Кроазету да отворимо фестивал и прихватимо наш заједнички глобални филмски језик – изјављује холивудски глумац и продуцент и двоструки оскаровац Мајкл Даглас (78), овогодишњи добитник почасне „Златне палме” за блиставу каријеру и ангажман у филму.

 Награда је Дагласу уручена на церемонији свечаног отварања 76. Кана, што је прилика за подсећање да је први пут учествовао у 32. фестивалском издању, када се заједно са колегама Џејн Фондом и Џеком Лемоном и редитељем филма „Кинески синдром” Џејмсом Бриџисом, попео чувеним црвеним степеницама до велике дворане. Тринаест година касније заблистао је заједно са Шерон Стоун у култном филму Пола Верховена „Ниске страсти”, који је оборио и Кан и филмску планету с ногу, да би већ 1993. опет боравио у Кану и то као актер филма „Пад” Џоела Шумахера. После дуже паузе, током које су се на фестивалу приказивали филмови у којима игра, али без његовог присуства, Мајкл и Кан су се физички поново спојили захваљујући филму „Иза канделабра” Стивена Содерберга, у којем је тумачио лик славног певача и пијанисте Либерачеа.

 Хроничари Кана бележе да је Мајкл Даглас заволео овај фестивал и остварио с њим везу преко свог оца Кирка Дагласа који је био заљубљеник у Француску и француску кинематографију, и 1980. године када је био председник жирија „Златну палму” доделио је Акири Куросави за „Кагемушу” и наградио Боба Фосија за „Сав тај џез”. Још од малих ногу Мајкл (рођен у Њу Џерсију, 1944) је наследио љубав према филму и од свог оца Кирка, али и од мајке, глумице Дајане Дил. Једном приликом је изјавио: „Рођен сам и одрастао у глумачкој породици, па није било смисла да постанем инжењер или доктор, пошто сам још као дете имао прилику да видим колико је лепо бити глумац. Родитељи никада нису утицали на моју одлуку да почнем да се бавим глумом, а рекао бих да их ја нисам пуно ни занимао у том смислу. Не могу да кажем да су били лоши, само нису имали довољно времена за брата и мене, али не замерам им, поготово не тати, јер сада знам како је то бити велика глумачка звезда.”

Своју прву велику улогу Мајкл Даглас је добио у телевизијској серији „Улице Сан Франциска”, која је крајем шездесетих и почетком седамдесетих година била веома популарна. Као заљубљеник у филм прихватио је очеву понуду да се прихвати продукције „Лета изнад кукавичјег гнезда” Милоша Формана и тај прихваћени изазов донео му је Оскара за најбољи филм 1975. године. Као глумац је сарађивао са највећим редитељским именима као што су Роберт Земекис, Ридли Скот, Бари Левинсон, Пол Верховен, Оливер Стоун, са којим је сарађивао у филму „Волстрит” 1987, и за улогу похлепног њујоршког брокера Гордона Гека освојио Оскара за најбољег глумца. Наставак овог Стоуновог филма „Волстрит: Новац никад не спава” приказан је у Кану ван конкуренције.

 У Мајклову част, на званичном сајту 76. Канског фестивала у дану свечаног отварања приказан је документарни филм „Мајкл Даглас, изгубљени син” Амине Места, у којем се подсећа и на његов ангажман гласника мира у Уједињеним нацијама и његово дугогодишње заговарање контроле оружја у САД. Његови професионални успеси бацали су у сенку његове животне изазове и ломове. Нису му били страни ни алкохол ни наркотици, а дугу борбу са канцером грла схватио је као казну за порочно понашање. У дугом браку са Диандром Локер први пут се остварио и као родитељ (син првенац Камерон), а са другом супругом – такође холивудском звездом Кетрин-Зитом Џоунс добио је још једног сина и кћерку. Када би, како каже: „подвукао црту”, Мајкл Даглас са сигурношћу тврди: „Моја деца су од мене направила много срдачнијег човека и победио сам болест да бих још уживао у благодетима своје породице...”

Рестаурирани „Андерграунд” међу канским „Класицима”

Кан – Филм „Андерграунд” за који је Емир Кустурица 1995. године освојио своју другу „Златну палму” (прва је била за филм „Отац на службеном путу”), поново је у Кану. Рестаурирана копија овог култног филма биће приказана у програму кански „Класици”, у којем се ове године налазе још и рестаурирани и дигитализовани филмови Хичкока, Озуа, Ридлија Скота, Линдтберга, Тавернија...