„Palma” za dvostrukog oskarovca

Kan – Uvek je dašak svežeg vazduha biti u Kanu, on je dugo činio divnu platformu za hrabre stvaraoce, umetničku smelost i izvrsnost u pripovedanju. Od mog prvog dolaska 1979. za premijeru filma „Kineski sindrom”, do mog poslednjeg nastupa ovde sa filmom „Iza kandelabra” 2013. godine, Kanski festival me je uvek podsećao da magija filma nije samo u onome što vidimo na ekranu, već i u njegovoj sposobnosti da utiče na ljude svuda po svetu. Posle više od 50 godina rada i filmskog postojanja, čast je vratiti se na Kroazetu da otvorimo festival i prihvatimo naš zajednički globalni filmski jezik – izjavljuje holivudski glumac i producent i dvostruki oskarovac Majkl Daglas (78), ovogodišnji dobitnik počasne „Zlatne palme” za blistavu karijeru i angažman u filmu.

 Nagrada je Daglasu uručena na ceremoniji svečanog otvaranja 76. Kana, što je prilika za podsećanje da je prvi put učestvovao u 32. festivalskom izdanju, kada se zajedno sa kolegama Džejn Fondom i Džekom Lemonom i rediteljem filma „Kineski sindrom” Džejmsom Bridžisom, popeo čuvenim crvenim stepenicama do velike dvorane. Trinaest godina kasnije zablistao je zajedno sa Šeron Stoun u kultnom filmu Pola Verhovena „Niske strasti”, koji je oborio i Kan i filmsku planetu s nogu, da bi već 1993. opet boravio u Kanu i to kao akter filma „Pad” Džoela Šumahera. Posle duže pauze, tokom koje su se na festivalu prikazivali filmovi u kojima igra, ali bez njegovog prisustva, Majkl i Kan su se fizički ponovo spojili zahvaljujući filmu „Iza kandelabra” Stivena Soderberga, u kojem je tumačio lik slavnog pevača i pijaniste Liberačea.

 Hroničari Kana beleže da je Majkl Daglas zavoleo ovaj festival i ostvario s njim vezu preko svog oca Kirka Daglasa koji je bio zaljubljenik u Francusku i francusku kinematografiju, i 1980. godine kada je bio predsednik žirija „Zlatnu palmu” dodelio je Akiri Kurosavi za „Kagemušu” i nagradio Boba Fosija za „Sav taj džez”. Još od malih nogu Majkl (rođen u Nju Džersiju, 1944) je nasledio ljubav prema filmu i od svog oca Kirka, ali i od majke, glumice Dajane Dil. Jednom prilikom je izjavio: „Rođen sam i odrastao u glumačkoj porodici, pa nije bilo smisla da postanem inženjer ili doktor, pošto sam još kao dete imao priliku da vidim koliko je lepo biti glumac. Roditelji nikada nisu uticali na moju odluku da počnem da se bavim glumom, a rekao bih da ih ja nisam puno ni zanimao u tom smislu. Ne mogu da kažem da su bili loši, samo nisu imali dovoljno vremena za brata i mene, ali ne zameram im, pogotovo ne tati, jer sada znam kako je to biti velika glumačka zvezda.”

Svoju prvu veliku ulogu Majkl Daglas je dobio u televizijskoj seriji „Ulice San Franciska”, koja je krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina bila veoma popularna. Kao zaljubljenik u film prihvatio je očevu ponudu da se prihvati produkcije „Leta iznad kukavičjeg gnezda” Miloša Formana i taj prihvaćeni izazov doneo mu je Oskara za najbolji film 1975. godine. Kao glumac je sarađivao sa najvećim rediteljskim imenima kao što su Robert Zemekis, Ridli Skot, Bari Levinson, Pol Verhoven, Oliver Stoun, sa kojim je sarađivao u filmu „Volstrit” 1987, i za ulogu pohlepnog njujorškog brokera Gordona Geka osvojio Oskara za najboljeg glumca. Nastavak ovog Stounovog filma „Volstrit: Novac nikad ne spava” prikazan je u Kanu van konkurencije.

 U Majklovu čast, na zvaničnom sajtu 76. Kanskog festivala u danu svečanog otvaranja prikazan je dokumentarni film „Majkl Daglas, izgubljeni sin” Amine Mesta, u kojem se podseća i na njegov angažman glasnika mira u Ujedinjenim nacijama i njegovo dugogodišnje zagovaranje kontrole oružja u SAD. Njegovi profesionalni uspesi bacali su u senku njegove životne izazove i lomove. Nisu mu bili strani ni alkohol ni narkotici, a dugu borbu sa kancerom grla shvatio je kao kaznu za poročno ponašanje. U dugom braku sa Diandrom Loker prvi put se ostvario i kao roditelj (sin prvenac Kameron), a sa drugom suprugom – takođe holivudskom zvezdom Ketrin-Zitom Džouns dobio je još jednog sina i kćerku. Kada bi, kako kaže: „podvukao crtu”, Majkl Daglas sa sigurnošću tvrdi: „Moja deca su od mene napravila mnogo srdačnijeg čoveka i pobedio sam bolest da bih još uživao u blagodetima svoje porodice...”

Restaurirani „Andergraund” među kanskim „Klasicima”

Kan – Film „Andergraund” za koji je Emir Kusturica 1995. godine osvojio svoju drugu „Zlatnu palmu” (prva je bila za film „Otac na službenom putu”), ponovo je u Kanu. Restaurirana kopija ovog kultnog filma biće prikazana u programu kanski „Klasici”, u kojem se ove godine nalaze još i restaurirani i digitalizovani filmovi Hičkoka, Ozua, Ridlija Skota, Lindtberga, Tavernija...